Uvek sam tragao za istinom i sve merio argumentima

I dalje se najviše bavim budućnošću i sadašnjošću. Samo što je prošlosti čisto količinski sve više, pa nahrupi i kad je prizovem i kad je ne prizovem. Katkad je dovoljno da čujem neku staru pesmu i onda krene lanac asocijacija gde sam je čuo, s kime, koji se događaj s time neraskidivo povezao.
***

A nekada i namerno krenem decenijama unazad, kao kad mi je pre tri godine umrla stara majka, pa sam hodočastio po svim mestima mog najranijeg detinjstva. I da odmah napomenem: prošlost prebirem u sebi, ne gnjavim decu njome, posebno ne da bih nekome delio lekcije o tome kako je nekada bilo puno bolje.
***

Rođen sam u radničkoj porodici, kao jedinac. Mene su čekali osam godina da se rodim, pa se ne zovem kao svi u mojoj familiji Petar ili Ivan, nego Željko. Dete sam Dorćola, iz one nekoć najveće beogradske zgrade u Visokog Stevana 31.
***

Tata je radio u Livnici „Beograd“, mama u „Beku“. I kad sam nedavno obilazio ta mesta, shvatio sam da su od tih pogona ostale samo ruševine ili čak ni to. Tata mi je bio Mostarac, ja sam kao dete govorio ijekavski i onda to kasnije u školi ispravljao, a mama Makedonka – i dan-danas tečno govorim dijalektom njezinog kraja.
***

Najtoplija su mi sećanja vezana za jaslice i obdanište, tamo u ulici Tadeuša Košćuškog. I za luna-park na Kalemegdanu, koji je ostao valjda isti kroz sve ove decenije.
***

Taman sam bio upisao Osnovnu školu „Braća Baruh“ na Dorćolu kad smo se preselili u Blok 45, na 12. sprat solitera – a blizu nam leteli avioni. U početku nismo imali školu, nego smo nastavu držali po zajedničkim prostorima u zgradama. A onda su nam izgradili tada najmoderniju školu „Branko Radičević“, s potpuno opremljenim kabinetima, s dve sportske dvorane, s bazenom.
***

Naravno da iz škole najviše pamtim svoje drugove, s nekima se i dalje srećem – ali, pamtim i nastavnike, i to uglavnom po dobru. Našu učiteljicu Mariju i razrednu LJiljanu smo svojevremeno pozvali na proslavu 30. godišnjice male mature, bilo mi je drago da se opet vidimo – iako, nažalost, poslednji put.

***

Bio sam dete one čuvene šuvarice, valjda poslednje korenite reforme obrazovanja na ovim prostorima. I ne baš uspešne, ali to je druga priča.
Uglavnom, u prvom sam razredu išao u onaj opšti smer za sve, u Devetu gimnaziju. Tamo sam u drugom razredu izabrao društveno-ekonomski smer, jer nisam ni sam znao šta tačno želim.
***

Treći i četvrti razred išao sam u Dvanaestu beogradsku, učio za organizatora na filmu, televiziji, u pozorištu. Izuzetno zanimljiv program obrazovanja, s praksom na radiju, televiziji, pozorištu.
***

Zanimljivi nastavnici, posebno profesorka srpskog Jelena Hristodulo (nažalost, već odavno pokojna). A pre svega tu su moji prijatelji iz razreda s kojima sam i danas u kontaktu: režiser Raša Andrić, basista EKV-a Ćima Uskoković, rektorka Univerziteta umetnosti Mira Nikolić i nažalost sad već pokojna jazz i operska pevačica Vladana Đorđević. I još mnogi drugi, prekrasno talentovani ljudi, s kojima sam pre par meseci proslavio 40 godina mature. I dalje se ne daju da ih išta obeshrabri.
***

U maju one orvelovske 1984. sam postao i član Partije, ova moja dugokosa slika je baš sa članske knjižice. Svirao sam svakodnevno gitaru i maštao da ću možda i živeti od muzike. Dobro, nisam jedini kome se nisu ispunili snovi iz mladosti.
***

Kad sam 1986. krenuo na studije filozofije već sam bio napustio Partiju, postao liberal i sanjao neko demokratsko društvo. Na Filozofskom fakultetu komunisti su nešto ranije počistili kadar od filozofa sklonih analitičkoj filozofiji, ali je ta škola i u moje vreme bila tamo najjača i ja sam na kraju i diplomirao kao ubeđeni analitičar.

***
O svemu se slobodno raspravljalo, jednom je profesor odbrane i zaštite zavapio da bi nas u Rumuniji pokupila Sekuritatea. Možda su ti dani pada komunizma bili i doba najveće intelektualne slobode u istoriji ovih prostora.
***

Ja sam se usred studija oženio i dobio dete, ali sve završio na vreme i planirao da krenem s magistarskim. Jako je bitno reći da sam tokom studija doživeo i svetonazorski preokret, postao vernik, pridružio se Hrišćanskoj adventističkoj crkvi, iako sam rođen kao katolik.
***

Žena mi je iz okoline Vinkovaca, nisam je birao po nacionalnom ključu, nego se jednostavno našli u Beogradu. A onda su došla vremena kad smo se svi krenuli zaključavati u svoje nacije, iako je meni etnička pripadnost bila i ostala kao boja očiju – činjenica, nipošto i povod za svađu.
***

Ubijalo me stanje u Srbiji, naslutio sam šta sve dalje ide i nisam video mogućnost bilo kakvog skorog političkog preokreta. Ipak sam zdušno išao i na demonstracije protiv Miloševića, tinjala mi je neka nada.
***

I ranije sam planirao otići u Maruševec kod Varaždina gde su adventisti imali teološki fakultet, no u julu 1992. to je ispalo puno dramatičnije. Prethodno sam bio i mobilisan u JNA, odbio sam oružje kao vernik pacifist i kao čovek koji odbija učestvovanje u takvom ratu. Prao sam suđe i raznosio hranu vojsci u okolini Sombora. I onda sam nakon povratka iskoristio pravo na odlazak u Mađarsku, što je meni bila prilika da odem u Hrvatsku, za svojom ženom i kćerkicom koje su već bile otišle i beskrajno mi falile.
***

U Beogradu se nisam pojavio sve do 2002. godine, a vi još bolje znate šta vam se sve u međuvremenu izdešavalo. Koliko god da volim svoj rodni grad, drago mi je da tada nisam bio tu. Nije bilo lako ni u Hrvatskoj, kad sam se doselio sve je vrvilo od ljudi koji su pobegli iz svojih kuća i ostali bez ičega, uključujući i celokupnu ženinu familiju.
***

Kad sam završio teologiju 1995. godine postao sam pastor – i mogu vam bez zadrške reći da sam jako voleo taj poziv. Iskreno sam mislio da ću to doživotno ostati. Radio sam prvo u Zagrebu, onda dve godine u (Podravskoj) Slatini, pa nazad u Maruševec, jer sam im trebao i kao profesor i kao pastor.
***

Predložili su mi da budem direktor srednje škole, ja sam u retkom trenutku svoje razboritosti uzvratio da je moja žena bolji izbor, jer ima više struke i znanja. Nisam pogrešio, ona je tamo ostala na toj nimalo lakoj poziciji dvadeset godina. I ja sam jako voleo raditi kao profesor u školi, u suštini je to moj glavni životni poziv i valjda jedini talenat kojega imam. Predavao sam filozofiju, logiku, etiku i veronauku – znam, čudna mešavina, ali to sam naprosto bio ja.
***

Crkva me je 2000. godine poslala da magistriram teologiju na Open University (nemojte to mešati s našim otvorenim univerzitetima), kasnije sam na Univerzitetu Vels doktorirao filozofiju. Zanimljiv period u kojemu sam morao i učiti i raditi, da bih imao dovoljno za studentski život. Radio sam na obezbeđenju zgrada, ali i na čišćenju, meni nije bilo teško raditi.
***

U Britaniji sam pokušao nekako rekonstruisati sistem svoga verovanja, jer su se pojavila ozbiljne pukotine u onome što sam dotad branio. Shvatio sam da je nauka u pravu i da je teorija evolucije istinita (kao i teorija velikog praska). Uvideo brojne probleme u Bibliji – i istoriografske i još bolnije etičke, razumeo kako je zapravo ona nastajala i moja hrišćanska uverenja rušila su se kao kula od karata.
***

A nisam znao šta sada da radim: da kažem to otvoreno ili da glumim do kraja života. Zapravo sam ubrzo shvatio da nemam snage za ovu drugu opciju, slab sam glumac.
***

Meni pastorski rad, pa onda i dekanski na fakultetu, nije bio samo neki posao kojega radim za platu, nego poziv od samoga Boga. Stekao sam puno prijatelja među adventistima, napokon, i oženjen za adventistkinju.
I sad se moje verovanje srušilo i ja ostao u praznom prostoru.
***

Trebalo je dosta vremena i lične drame da se to okonča, mogao bih valjda celu knjigu o tome. Neka prijateljstva zauvek su se ugasila, neka plamsaju i dalje. Sebe inače lako mogu zamisliti u druženju s religioznom osobom, naravno, bez nekog nametanja stavova. U suštini sam uvek tragao za istinom i sve merio argumentima. U takvom jednom odmeravanju na kraju je pobedio razum, a izgubila vera.
***

Pavela Gregorića sam upoznao još dok sam bio vernik, zajedno smo se pojavili u nekoj emisiji o dijalogu hrišćanstva i ateizma. Na mene je on odmah ostavio pozitivan utisak, čak smo razgovarali o nekoj javnoj raspravi (koja se, srećom po mene, nije održala). Par godina kasnije eto nas opet u razgovoru, samo sada kao istomišljenici. Razmenjivali smo mejlove, valjda najozbiljnije koje sam ikada napisao. I onda je Pavel predložio da se ta prepiska pretoči u zajedničku knjigu.
***

Ateizam kojega zastupamo ne samo Pavel i ja znači pre svega konstataciju da u ovih dvadeset i nešto vekova nijedna religija nije izašla s nekim argumentom koji bi nas makar donekle uverio u postojanje natprirodnog sveta. Mi ne dokazujemo nepostojanje Boga, jer teret dokaza je na onima koji kažu da postoji Bog. Kao što ja ne moram prepešačiti cele Himalaje da bih dokazao da ne postoji Jeti, nego oni koji veruju u Jetija trebaju naći neku stvarnu potvrdu. Obično svemu tome dodam i svoj stav da nam postojanje Boga ne bi niti bolje objasnilo prirodu, niti bi nam odredilo kakvu etiku da sledimo.
***

Inače sam iskreno mislio da svoj ateizam čuvam kao potpuno privatnu stvar, ali sam otvoreno komentarisao po fejsbuku. Zapazila me jedna novinarka „Jutarnjeg“ i tamo sam dao svoj intervju. Koji je ispao izuzetno puno čitan. I onda sam postao javno poznat kao ateista, držao predavanja i pisao članke.
***

Odmah da kažem, od toga nisam živeo. Nemam ništa lično od toga ako neko napusti veru i postane ateist, meni on neće ništa plaćati.

Kritikujem pre svega Katoličku crkvu u Hrvatskoj, jer je tamo najveća i najjača verska organizacija. Na udaru su mi i učenje, ali i praksa, njihov politički angažman na podsticanju nacionalizma i gušenja prava žena i raznih manjina. Ne kažem da su svi katolici takvi, čuju se i drugačiji glasovi, ali to je opšti smer Crkve.
***

Svoj sam pedeseti rođendan proslavio kao novopečeni novinar na portalu eVaraždin – i moram reći da sam zavoleo taj posao. Istina, radi se i prekovremeno i vikendom, a nekada i noću. Svejedno, odgovaralo mi je da pišem, da intervjuišem, da skupljam informacije, to mi je baš ušlo u krv.
***

Redakcija je bila mala, tako da nisam ostvario ne znam kakvu karijeru. I ovo što sada radim za „Index“ nije pravo novinarstvo, nego pisanje kolumni o religiji i o muzici. Oni su puno veća redakcija, lično mi je jako lepo s njima, samo što je to ipak nešto povremeno, honorarno.
***

U Nemačku sam otišao za svojom kćerkom, zetom i unukama. Nije mi bio plan da tako zajedno živimo, nego su mi jednostavno bili predaleko i preretko smo se viđali. Istina, jedan se deo mene pitao da li uopšte mogu s 52 godine otići u Nemačku i naučiti jezik, pa raditi nešto da se makar preživi.
***

Trebalo je vremena za sve to, no, evo me, radim u patronažnoj službi za pomoć starima i nemoćnima. Svršio sam i neki osnovni kurs iz nege, tako da mogu i negovati, ali i sređivati po kući, kako kome šta treba. Prošao sam već ovde i rad u restoranu i u fabrici, ovo s negom i pomaganjem mi najviše odgovara, tu sam već pet godina i verovatno tako do penzije.
***

Neću sad o tome da je Nemačka puno organizovanije društvo od onoga na području bivše Jugoslavije. Meni je još bitnije što ovde u proseku ljudi imaju puno više vremena za sebe. Možete u principu izabrati hoćete li raditi osam ili šest ili četiri sata dnevno (ja radim šest) i imati dovoljno za svoje potrebe.
***

Ne mogu se žaliti na svoj život u Jugoslaviji, mada nisam bio u povlaštenoj klasi. Meni nije bio problem ni to što se Jugoslavija rasformirala, jedino nikada neću moći prežaliti tako krvavi raspad. Da je bilo pameti, mogao se naći dogovor, pa da spasimo silne ljude od gubljenja i imanja i života. I od sve ove mržnje koja i dan-danas kola našim prostorima.
***

Iako će me nacionalisti smatrati jugonostalgičarem, ja to nisam, ne maštam da se ponovo ujedinimo, jer znam da bi se onda opet jednoga dana svojski poklali. Svejedno, otvoreno branim tezu da se u Srbiji, BiH, Hrvatskoj i Crnoj Gori govori istim jezikom, kojega ja zovem naški.
***

Kad dođem u Beograd u proseku jednom godišnje, vidim da se stalno nešto gradi, što je sasvim normalno za velegrad, samo mislim da je Beograd nekako stihijski prenatrpan. Jasno mi je da imate građevinski lobi i da neko na tome vrti lovu, slično je i u Zagrebu, mada u nešto manjoj meri.
***

U Beogradu i dalje imam svoje prijatelje, neki od njih su mi poput braće i sestara, zbog njih tu i dolazim. I uvek se vratim osnažen saznanjem da su i dalje pametni i slobodoumni kao i u danima naše mladosti. I dalje imate dobru klopu i pića, kod vas uvek malo popustim sa svojom disciplinom tela. Ali mi se duša okrepi.

O sagovorniku

Rođen sam u Beogradu 1966. godine, završio osnovnu školu Branko Radičević, a srednju za organizatora programa kulturnih aktivnosti (Dvanaesta gimnazija). Diplomirao sam filozofiju na Filozofskom fakultetu. 1992. godine prešao u Hrvatsku, gde sam studirao teologiju i radio kao pastor i profesor u Maruševcu kod Varaždina. Magistrirao sam teologiju i doktorirao filozofiju u Velikoj Britaniji. Godine 2013. sam napustio Crkvu, radio kao novinar u Varaždinu. Odselio sam se u Nemačku 2018, radim u nezi. Pišem kolumne za portal Index.hr, nedavno sam izdao knjigu o ženama u Bibliji. Oženjen, otac jedne kćeri i deda tri unuke. Stiže uskoro i unuk.

Ateizam

Ateizam kojega zastupamo Pavel i ja znači pre svega konstataciju da u ovih dvadeset i nešto vekova nijedna religija nije izašla s nekim argumentom koji bi nas makar donekle uverio u postojanje natprirodnog sveta. Mi ne dokazujemo nepostojanje Boga, jer teret dokaza je na onima koji kažu da postoji Bog … Obično svemu tome dodam i svoj stav da nam postojanje Boga ne bi niti bolje objasnilo prirodu, niti bi nam odredilo kakvu etiku da sledimo

Isti jezik
Otvoreno branim tezu da se u Srbiji, BiH, Hrvatskoj i Crnoj Gori govori istim jezikom, kojega ja zovem naški