Vane Ivanović- Jugosloven, demokrata, prijatelj

„Meni nije važno da pobedim većda budem u pravu.“

Milovan Đilas

A 2010. pojavljuje se na našem jeziku u Beogradu knjiga Luke Mičete Vane Ivanović: između Tita i Draže (post scriptum jednog Jugoslavena), nastala iz niza dužih razgovora koje je pre više od decenije Mičeta vodio s Ivanovićem. Ona se doista može smatrati za drugi deo Ivanovićevih memoara.

Mičeti treba da budemo posebno zahvalni na trudu koji je uložio da knjigu obogati svojim komentarima i opširnim citatima iz istorijskih i književnih dela, enciklopedija i internet sajtova, novina i časopisa, dajući na taj način pozadinu događaja o kojima se raspravlja i dočaravajući duh vremena. Doista, Mičetine fusnote su tako brojne i opširne da knjiga liči na naučni rad. Takođe, budući da se u njoj mnogo govori o Drugom svetskom ratu na našim prostorima (najviše o sukobima između partizana i četnika, kao i o jugoslovenskoj kraljevskoj vladi u emigraciji), doprineće i našoj istoriografiji.

Vane Ivanovićje bio diplomac Kembridža, trkačna Olimpijskim igrama, podvodni ribolovac, oficir, brodovlasnik, filantrop, diplomata. Uz to i svetski putnik i član elitnih engleskih klubova, a pomalo dendi i monden. Ali, kada sam se upoznao sa njim u jesen 1975. u Londonu, na početku mojih magistarskih studija iz političkih nauka i sociologije, samo sam znao da je jedan od vodećih ljudi Demokratske alternative, male grupe uglednih starijih emigranata koja je jedina u emigraciji obuhvatala pripadnike svih naroda Jugoslavije. Zalagala se za mirni prelaz iz jednopartijskog sistema u demokratiju i tragala za rešenjem naših tadašnjih nacionalnih problema, istovremeno želeći da predupredi nasilne nacionalne sukobe do kojih bi moglo doći u budućnosti.

U Ivanovićevoj kući upoznao sam njegovog prijatelja Desimira Tošića, saradnika u Demokratskoj alternativi i dugogodišnjeg urednika demokratskog mesečnog časopisa Naša reč. Lako sam se uverio da Ivanovići Tošićdoista jesu iskrene demokrate i istinski nacionalno tolerantni, a posebno mi se dopalo što su istovremeno svim srcem bili za približavanje Jugoslavije Evropi i veoma kritični prema Zapadu. Ipak je najvažnije bilo poverenje koje se brzo uspostavljalo između ovih ozbiljnih i poštenih ljudi i mene. Uskoro je počela naša politička saradnja, koja je, mada nimalo zaverenička, ipak morala da bude tajna. Postaće javna 1980. kada za Našu rečpočnem da pišem pod punim imenom i prezimenom, izazovem napade vodećih jugoslovenskih rukovodilaca i režimske štampe i tako postanem politički emigrant. Valja da napomenem kako Naša rečnije primala ni od koga materijalnu pomoćvećse sama finansirala, a ni urednik ni mi saradnici nismo bili plaćeni za svoj rad.

Vane i ja smo početkom osamdesetih godina zajedno priredili dve knjige: Demokratske reforme, u kojoj su bili tekstovi naših autora o najvažnijim problemima Jugoslavije i Zbornik o ljudskim pravima, prvo delo takve vrste na našem jeziku. Knjige smo namenili kako političkim emigrantima i našim ljudima koji žive i rade u inostranstvu tako i ljudima u zemlji, a posebno pripadnicima disidentskog pokreta koji je u to vreme jačao, najbrže u Beogradu. Vane je platio štampanje knjiga, ali smo svi radili besplatno. Ja ni inače nikada nisam primio od Vaneta bilo kakav honorar ili novčanu pomoć, mada je on rado i često pomagao našim ljudima, ali me je tokom dugih emigrantskih godina ohrabrivalo što znam da imam prijatelja koji bi mi se našao u nevolji.

Daleko od toga da se rad u emigraciji sastojao samo iz pisanja i priređivanja knjiga. On je, čak, prevashodno bio niz malih akcija: traženje podrške za uhapšenog disidenta; prikupljanje priloga za štampanje zabranjene knjige; obraćanje stranim novinama ili ustanovi koja štiti ljudska prava; prevođenje disidentskog teksta koji je stigao iz zemlje; stalni razgovori i dogovori (neretko sa mnogo emocija i na granici prepirke); pisanje brojnih pisama i često telefoniranje; sati provedeni u radnjama za fotokopiranje i čekanje u redovima na pošti.

Vane i ja smo se viđali redovno, a kada smo nešto zajedno radili, i često. Najčešće bi me pozivao u svoju kuću na večeru. Goste je uvek dočekivao sveže izbrijan i u elegantnom odelu (koje je bilo savršeno skrojeno i klasično, ali često sa nekim malo ekscentričnim detaljem) i odmah bi se potpuno posvetio ulozi domaćina. I nisu to bili samo fini maniri pravog gospodina, većjedna viša, dublja civilizovanost. Sa nama bi večerala njegova supruga Džun, koja bi nas zatim ostavila i prepustila našim emigrantskim poslovima. Njih bismo retko uspevali da završimo pre ponoći i Vane bi me onda i pored mog protivljenja, uključujući i glasne proteste, odvezao kolima do mog stana, mada je to značilo da će se kući vratiti veoma kasno, a bio je ranoranilac. Ako bi bilo nešto važno i hitno, mogli ste ga pozvati telefonom gotovo u svako vreme i on bi najčešće odmah prionuo na posao.

Raditi s Vanetom bilo je pravo zadovoljstvo. Bio je veoma tolerantan i spreman da uvaži tuđe mišljenje, a svojom vedrinom i duhovitošću (posebno je voleo da pravi šale na svoj račun), stvarao je prijatnu atmosferu. Njegova radna energija ne samo što je bila ogromna većumor jednostavno nije priznavao. Uvek sam od njega odlazio dobro raspoložen a i ohrabren – iz Vaneta je zračilo oduševljenje životom i neuplašenost pred životnim teškoćama. I danas, kada prelistavam brojna Vanetova rukom pisana pisma, osetim to zračenje i tu hrabrost. A pisma su i mirisala na njegove vrhunske cigare, koje je pušio i sa uživanjem i sa stilom i mnogo. Grizlo ga je što dim možda smeta gostima, pa je na jednom jastučetu koje je stajalo uspravljeno na naslonu fotelje bilo izvezeno na engleskom: Voli mene, voli moju cigaru.

Vane je bio pravi engleski džentlmen – pada mi na pamet: možda i jedan od poslednjih? – koji se, kada o nečemu govori, strogo drži činjenica, nimalo ne preteruje i nikada ne ističe sebe. Istovremeno, imao je našu neposrednost i srdačnost. Rado je hvalio ljude, divio im se, isticao ako su u nečemu bolji od njega. Često se od njega moglo čuti: divan čovek, kolosalno urađeno… Kod njega nikad nisam osetio zavist, a kada bi neko učinio nešto loše, njegova ljutnja retko je išla dalje od toga da kaže „bezobraznik jedan“. I kao da se u glasu moglo osetiti sažaljenje prema „bezobrazniku“.

Rođen 1913, Vane je bio četiri decenije stariji od mene, a često mi se činio kao vršnjak. Čak sam s njim bio opušteniji i otvoreniji nego sa mnogim drugovima iz škole i sa fakulteta. Na njegov predlog prešli smo na „ti“ i meni, koji i znatno mlađim ljudima od sebe govorim „Vi“, to je bilo prirodno. Vane je u mladosti osvajao medalje u trčanju s preponama i čitavog života se trudio da bude u odličnoj fizičkoj kondiciji. Svedok sam da je jednog leta na Majorki, kada mu je bila 71 godina, svako pre podne ronio, plivao i radio jogi vežbe, a popodne, posle sijeste, odlazio na peščanu plažu blizu svoje vile i trčao deset kilometara. Šalio se kako namerava da umre zdrav, i to mu je na neki način pošlo za rukom. Do pred sam kraj – umro je 1999 – bio je pun životne snage. Dodao bih i kako je umro mlad duhom – radoznao, zabavan, uživajući u druženju.

Vane je ostavljao utisak potpuno ostvarenog čoveka. On je to i bio. Međutim, proveo je veći deo života van svoje zemlje za koju je bio duboko vezan. I silom prilika družio se uglavnom sa strancima, najviše, naravno, Englezima, a gotovo je jedino sa zemljacima uspevao da ostvari pravu bliskost. Što sam ga više upoznavao, to sam više osećao njegovu nostalgiju. Otac mu je bio Hrvat, a majka Srpkinja i roditelji su ga vaspitali da bude Jugosloven. Takvo vaspitanje dobila su i mnoga druga deca, i ne samo ona iz mešovitih brakova, no malo ko se na kraju nije odrekao jugoslovenstva. Vane je, međutim, ostao veran svojoj prvoj ljubavi čak i pošto je Jugoslavija devedesetih godina ubijena od svojih poludelih sinova i kćeri.

Njegov predratni život u Jugoslaviji bio je vezan za Osijek, Dubrovnik i Zagreb i on je te gradove voleo. Ali, posebno je cenio Srbiju, zbog njenih veličanstvenih pobeda i strašnih žrtava u Prvom svetskom ratu, kao i zbog ogromnog doprinosa oslobođenju i ujedinjenju Južnih Slovena. Posle otcepljenja Hrvatske 1991, Vane je, da je samo hteo, mogao da postane ambasador ili da se domogne nekog drugog visokog položaja. Tuđmanovom režimu su i te kako bili potrebni ljudi s ugledom i poznanstvima u svetu politike, biznisa, diplomatije. Takva karijera, međutim, bila je potpuno strana jednom Vanetu Ivanoviću, nepatvorenom Jugoslovenu i demokrati.

Vane se nije borio samo za očuvanje Jugoslavije nego i za njenu nezavisnost. Uporno je nastojao na tome da Jugoslavija treba da bude neutralna. Za njega je neutralnost predstavljala „apel na međunarodnu svijest o ‘pristojnim’ odnosima između nezavisnih država članica Ujedinjenih naroda“. I precizirao je „da se strogo pridržavamo odluke da naša država ne postane član Atlantskog pakta“.

Vane je kršten u katoličkoj veri, ali nije odlazio u crkvu, a prema političkoj delatnosti hrvatskog klera bio je veoma kritičan. Po vlastitoj želji, posle smrti je kremiran i pepeo mu prosut u more blizu Cavtata, gradića u neposrednoj blizini Dubrovnika, za čije su ga plaže vezivale uspomene iz detinjstva i mladosti. Vane i ja smo razgovarali o mnogim temama, pa i o religiji. Da li je verovao u Boga, život posle smrti? Gotovo sa sigurnošću mogu da kažem da nije bio ni vernik ni ateista. Znači li to da je bio agnostik? Šalio se da će ga Sveti Petar pustiti u raj, budući da su kolege ribolovci, ali bi najčešće razgovor o tim najvećim temama završio sa jednostavnim „ne znam“. Ipak, nešto se u meni protivi da Vaneta opišem kao agnostika. U njegovom životu bilo je i te kako bolnih iskustava, a on je jedan od najvećih optimista koga sam ikada upoznao. I ne samo što je voleo život većga je doživljavao kao veličanstvenu tajnu koju je duboko poštovao. Takođe bih rekao da je na neki način verovao kako je mogućsvet u kome nema poraženih, poniženih, nesrećnih. Možda je Vane bio jedan od onih ljudi o kojima govori grof od Šeftsburija. Ovaj engleski državnik iz sedamnaestog veka jednom je rekao kako su mudri ljudi u stvari iste religije. A kada je upitan koja je to religija, odgovorio je da mudri ljudi to nikada ne kažu.

Predgovor knjizi Luke Mičete „Vane Ivanović između Tita i Draže“ (Post scriptum jednog Jugoslavena), izdanje Čigoja štampa i Otkrovenje, Beograd 2010.