Verujem, dakle, postojim

U izjavama za medije jednoglasno su izjavili da mu veruju. Jedan vremešni gospodin je uz veru dodao i da treba Slobodana Miloševića proglasiti za sveca. Prema godinama, izgledu i verbalnoj ekspresiji dotičnog, može da se zaključi da ne pripada „eliti“, koja se, zahvaljujući Miloševiću, obogatila i stekla društveni status na patriotskim floskulama i ratno huškačkoj retorici.

On je, po svoj prilici, kao i mnogi od nas, koji smo živeli u tom zlom vremenu, preživeo hiperinflaciju, tešku nemaštinu, strah od mobilizacije, (ili i samu mobilizaciju i ratna dejstva) i, moguće, gubitak posla.

Sve te nedaće nisu mu uništile veru u čoveka koji je direktno odgovoran za sve nemerljive nesreće koje smo preživljavali i proživljavali. On je verovao i veruje da je Milošević branio zemlju od raznoraznih neprijatelja i da je zbog toga stradao.

Stradalnici, koji se bore za sopstveni narod, obično bivaju krunisani oreolom pravednika i svrstani među svetitelje. Ako se zapitamo kako je moguće da neko na taj način misli, treba da znamo da takve osobe ne misle, one samo veruju.

Vera je emotivna kategorija i u svom diskursu ne koristi činjenice, logiku i racionalno sagledavanja uzroka i posledica. Njeno poreklo je iracionalno i ne pripada korpusu kognitivnih funkcija, gde je locirano mišljenje.

Pošto je, kao i sve psihičke funkcije, složena po strukturi, ona može da utiče na misaone procese, a od osnovne strukture ličnosti zavisi kako će se taj uticaj manifestovati.

Kod nekih osoba vera može da pokrene kreativne sadržaje u mišljenju, a kod drugih da ga modelira i prevede u dogmatsko. Ono se zasniva na autoritetu i zatvoreno je u okvir ideologije.

Zbog toga gubi gipkost i prilagodljivost, a promena u stavovima je onemogućena zbog težnje da se sačuva celovitost verovanja. Osobe sa dogmatskim verovanjem bezobzirno brane svoja uverenja, ne osvrćući se na evidentne i nesporne činjenice koje govore suprotno.

Vera čini okosnicu njihovog integriteta, pa i najmanja sumnja u drugačiji sadržaj može ozbiljno da uzdrma celovitost funkcionisanja ličnosti. Zbog toga ove osobe na nesvesnom a delom i na svesnom nivou, atak na veru doživljavaju kao atak na sopstveno biće. Nepokolebljivi su u odbrani vere, i ne postoje nikakvi realni događaji koji mogu da im nametnu drugačije mišljenje.

Dogmatsko verovanje podređuje ličnost autoritetu vođe, kome se pripisuju božanske osobine.

On je nepogrešiv, najpametniji, najbolji, najplemenitiji. U njega se ne sumnja, on se sluša i njegovi nalozi se izvršavaju. Svaki disonantni ton ili kritika vođe doživljava se kao zločin. Kritičari i oponenti vođinog dela su zločinci prema kojima se gaji mržnja sa željom da budu uništeni. Iracionalnost vere određuje kvalitet i drugim osećanjima iz tog korpusa, čineći ličnost podložnom za svaku vrstu manipulacije.

Mišljenje, okupirano dogmatskom verom, zaključuje bez činjenica sa simplifikovanim uzrocima i posledicama: Vođa je natčovek, sve radi kako valja, ali izaziva zavist drugih, koji su jaki i podli.

Oni imaju lokalne plaćenike, odnosno domaće izdajnike, a zajednički cilj im je da unište vođu i njegovo delo. Jednostavno i funkcionalno. Njima nisu potrebni slobodni mediji da bi čuli istinu. Imaju sopstvenu koju brane verom usmerenoj prema jednom vođi. Ako on nestane, usmeriće je prema drugom.

Drugačiji model funkcionisanja ne poznaju i ne priznaju. Bili su i ostali nezaobilazna konstanta u našoj prošlosti i sadašnjosti. Sa njima budućnost je samo vremenska odrednica.

 Autorka je lekarka iz Vršca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.