Vitez tužnog lika

E sad što je to više ličilo na razbojničke pohode sa ogromnim brojem nedužnih žrtava, uglavnom civila, to je druga priča. O tome koliko je oficirske časti bilo u svemu tome da i ne govorimo. Iako se nerado vraćam u te godine, nikada neću zaboraviti kolonu vojnih vozila koja je kretala na Vukovar, koja je sat vremena prolazila pored mene praćena razdraganim mahanjem masa i pozdravima u obliku slova V. Malo ko iz te mase je bio spreman da razmišlja svojom glavom o posledicama svega toga, koliko će to kasnije da košta ljudskih glava, razaranja i koječega drugog. To je bio perpetuum mobile gde su političari putem medija huškali na rat i stvarali ratnu histeriju kod masa, a one su im, opet uz časne izuzetke uzvraćale bezrezervnom podrškom dajući im snagu da istraju u svojim zločinačkim namerama. Nisu otrežnjujuće delovali ni prvi kovčezi sa leševima mladića bez ratnog iskustva koje su njihove starešine neodgovorno gurnule u zasedu kod Tovarnika. To su bile tek prve žrtve, a kasnije su kovčezi sa druge strane Dunava stizali u sve većem broju, čak po četiri-pet u istom danu u neka mala mesta poput Kule i Kaća. To što su se golobradi mladići, bez ratnog iskustva odjednom našli u ratnom paklu, plaćajući glavom naredbe iz Beograda i što je većina starešina te naredbe bespogovorno izvršavala, vodeći te mladiće u smrt, to nikoga nije brinulo. Naravno, sem njihove roditelje.

Takva uloga bila je namenjena i generalu Trifunoviću i njegovim vojnicima. Da je pristao da bude general mrtve vojske, danas bi neke ulice u nekim gradovima nosile njegovo ime. Da je uz to pristao da sravni sa zemljom pola Varaždina, to bi već postao nacionalni ep za istorijske udžbenike – a on bi postao Sinđelić našeg doba. On na sve to nije pristao. Za jednog od retkih tadašnjih časnih generala, kojeg nije svrbeo prst na obaraču, to nije bio izbor. Umesto uzaludne pogibije rešio je da svoje vojnike, žive i zdrave, vrati njihovim kućama i njihovim najbližim. I to je bio njegov najveći greh.

„Kada sam stigao ovde, rekli su mi da ni ja, ni ti vojnici, da živi nismo potrebni Srbiji. General Gojko Krstić mi je rekao da su Srbiji potrebni mrtvi heroji da joj pozlate istoriju i da se njima ponosi“ – pričao je kasnije general o dočeku koji mu je priređen u Beogradu.

Ali taj njegov čin ljudskosti ne samo da mu nije oprostio režim i vojni establišment nego ni ratnim huškanjem ponesena masa, jer ju je lišio još jednog nacionalnog mita. Otuda tolika usamljenost u uzaludnoj borbi za pravdu koju je posle 5. oktobra vodio taj vitez tužnog lika. Najveći deo ljudi ga ni danas ne podržava, jer nisu spremni da se suoče sa prošlošću i istinom o onome šta se dešavalo u prošloj deceniji. Drugi, malobrojniji koji su ipak pobedili zlo u sebi, imaju osećaj stida što su makar i prećutnom podrškom u tome učestvovali, ali ni oni najčešće nisu spremni taj stid javno da pokažu, makar i podrškom nepravedno osuđenom čoveku. Ta ćutljiva većina i danas svojim ćutanjem sudi generalu Trifunoviću i neće neugodne priče iz nedavne prošlosti i neće deklaraciju o Srebrenici, jer neće da se suoči sa sopstvenom odgovornošću, ili sopstvenim kukavičlukom. To je i dalje dominantan društveni trend koji se ovaj put obija preko leđa jednog čoveka.

U italijanskom filmu „Salvo da Kvisto“ u jednom italijanskom mestu su Nemci sakupili meštane da ih streljaju zbog ubistva nekoliko nemačkih vojnika. U zadnji čas lokalni žandar Salvo da Kvisto je na sebe preuzeo odgovornost za to ubistvo. Dok su ga vodili na streljanje umesto njegovih meštana, nemački oficir koji je sve to posmatrao je rekao: Teško zemlji koja mora da ima ovakve heroje. Teško i zemlji koja mora da ima heroje poput generala Trifunovića, ali teško i takvom heroju kada je iza njega spremno da stane toliko tragično mali broj ljudi.

Prošla decenija je bila decenija beščašća, ali ni danas čast nije baš na nekoj velikoj ceni. Zato ovim tekstom dajem podršku jednom od retko časnih ljudi – generalu Trifunoviću.

Autor je direktor Centra za regionalizam iz Novog Sada