Vladavina birokratije

Od Nove godine ću moći u Evropu bez vize, obećava potpredsednik Đelić. Moći ću malo sutra! Ko zna koliko vremena neću moći nikako. Možda sam sebičan kad ovo kažem – ali do sada nisam imao nikakav problem sa šengenskom vizom: dobijem overen poziv, odem u konzulat Nemačke, tamo su uveli pravilo da stariji od 65 godina ulaze preko reda, predam zahtev i 30 evra (što baš i nije neka velika suma) i za tri-četiri dana imam viziran pasoš. Sada se pojavio problem: čekanje pred šalterima policije od po nekoliko sati. Mnoge u mojim godinama muči diskus hernija, s mukom stoje onih pola sata koliko traje opelo na nekoj sahrani. Prema tome, u red za pasoš ću tek kada vreme čekanja ne bude duže od opela. Stari pasoš mi je upravo istekao i dotle ću sedeti kod kuće. Potpredsednik Vlade se ponosno slikao na TV sa novim pasošem, kao sa velikim dostignućem, gospođa pored njega je molila za razumevanje – i zbog čekanja na predaju zahteva i zbog čekanja od mesec dana na gotov pasoš. Nemam „razumevanja“, odnosno – ne razumem to što oboje pričaju. Zaposliće, kažu, još službenika da bi ubrzali celu stvar. Zašto – ako ne mogu da stojim – nemam alternativnu mogućnost da platim nekoj agenciji koja će celu stvar obaviti za mene, kao što je to moguće u zemljama koje su nam uzor? Za kakve je to „ozbiljne“ provere potrebno mesec i više dana? Pritiskom na taster i korišćenjem mog ličnog broja policija za tren oka ima sve podatke o meni – od datuma rođenja i broja pod kojim sam zaveden u knjigu državljana, do svih adresa na kojima sam u životu stanovao. Da li će sada proveravati jesam li u međuvremenu prevario ženu ili nešto slično?
Poenta je u tome što sam putovao po svetu više od pedeset godina, posle 1965. je svako ko želi mogao da dobije pasoš; tokom sedamdesetih sam sa porodicom prokrstario celu Evropu. Čuvam čitavu kolekciju starih pasoša kao uspomenu na ta putovanja i ne sećam se da sam ikada morao da stojim u ponižavajućim redovima i gužvama da bih dobio pasoš, uključujući i ovaj koji mi je upravo istekao (izvađen 1998). Nikada, ni u jednom sistemu se funkcionisanje zemlje nije zasnivalo na ovolikoj moći birokratije i ponižavanju građana. „Država, to sam ja“, rekao je u svoje vreme Luj XIV; mi smo sada puni malih lujeva, svako je apsolutna vlast na jednom malom segmentu i, vidimo, oni će se umnožavati. Nedavno sam upitao kolege da li mi to – temeljno analizirajući monetarnu, fiskalnu i, uopšte, makroekonomsku politiku i predlažući rešenja za poboljšanje privredne situacije i razvoja – u stvari, mlatimo praznu slamu. Maltretiranje građana je za nekoga možda nevelik problem. Ali već tri godine se govori o procesu sve veće redukcije tranzitnog saobraćaja kroz Srbiju. Putarine su verovatno najveće u Evropi a carinske procedure i zadržavanja teretnih vozila najduže, pa je saobraćaj ka jugu počeo da zaobilazi Srbiju. Ako su potrebne godine da se ovo reši, šta će nam onda Koridor 10? Nema ozbiljne analize razvojnih mogućnosti i ekonomskog razvoja zemlje u kojoj se ne zaključuje da su obimne strane investicije nezaobilazni uslov uspešnog razvoja – zbog nedovoljnog kapitala kojim raspolažemo, zbog tehnologije i tržišta koji te investicije donose. Prodaje su pri kraju, nije ostalo mnogo toga za privlačenje kapitala tim putem. Sada su nužne investicije u potpuno nova preduzeća (greenfield investicije); one, pored svega, donose i nova radna mesta – umesto da ih ukidaju kao investicije u postojeća preduzeća. A gotovo svakodnevno ćete u novinama naći izjavu nekog potencijalnog ulagača koji kaže da je radna snaga kvalifikovana, geografski položaj zemlje više nego povoljan, ali – nejasnoće oko vlasništva nad zemljištem, čekanje na uknjiženje te duge i komplikovane procedure za dobijanje bezbrojnih dozvola i beskonačni sudski sporovi za ostvarivanje vlasničkih prava i potraživanja upućuju ga na neku drugu destinaciju. Rešavanje ovih problema, izlazak iz vladavine birokratije, pomoglo bi, smanjenjem javne potrošnje, i makroekonomskoj politici.