Vlast preduzima ,,lažne mere“ da bi se tobož „otklonile nevolje“

Kako se to kaže ,,ko prodaje službu, rasprodaje pravdu, što je besramno“. A između različitih klasa (čitaj funkcija, nap. MA) nastupaju uzajamna ljubomora i mržnja.

A odakle, onda, proviruje sloboda? ,,Usred brojnih ustanova već spremnih da sprovode apsolutnu vlast, sloboda je ipak živela“, kaže Tokvil. Javljao se duh otpora, odlučnih ljudi, netaknutih u njihovoj postojanosti i izuzetnosti. Kod vlasti se dešava da jedna njena strast uveliko škodi drugoj: ,,gramzivost kojom je bila vođena stala je kao protiv teža njenom slavoljublju“. Tako su najbezuslovnije odluke koje je vlast donosila, padale. Vlast je rđavo poznavala granice svoje moći. Čudno i manjkavo ustrojstvo javnih funkcija rušila je centralna vlast. Pribegavanje pogibeljnoj pomrčini, odnosno zloupotrebi prava vlasti, zapravo je oslobađala ljude i služila da odbrani svoja prava.

Mnoge privilegije, predrasude i pogrešne ideje, odnosno sve ono što se protivi jednoj postojanoj i blagotvornoj slobodi, stvaralo je duh nezavisnosti i otpor zloupotrebama vlasti. Vlast nije marila za opštu slobodu građana i lako je dopuštala da ruka vlasti udara na sve strane. U trenucima kada se odvija revolucija plemstvo je padalo zajedno sa vlašću. Tokvil žali što je plemstvo potpuno uništeno jer smatra boljim rešenjem podvrgavanje vladavini zakona.

Sveštenici su se sluganski potčinjavali ovozemaljskom suverenu i postali njegovi najsmeliji laskavci. Crkva ne treba da se bavi pripremom sveštenika za političkim udvorništvom, smatra Tokvil, a valjda je to i stav zdravog razuma. Mnogi sveštenici su plemenitog roda ali u državi su imali privilegije. Većina njih gajila je duh nezavisnosti u odnosu na građansku vlast. Crkva treba da bude slobodna i njen najprirodniji položaj u politici je ravnodušnost. A Crkva se ponaša kao da je korporacija – prema koristi i interesu. Buržoazija – lažna aristokratija – ima svakojake povlastice i nesrećno je razdvojena od naroda. Morale su da se brane zajedničke privilegije ovih lažnjaka.

Interesantno je sledeće Tokvilovo zapažanje: ,,Ono što je u ono doba ugnjetenima ponajviše obezbeđivalo mogućnost da im se glas čuje bilo je ustrojstvo pravosuđa. Zahvaljujući našim političkim i administrativnim ustanovama, postali smo zemlja apsolutne vladavine, ali sudski ustanovama dugujemo što smo ostali slobodan narod.“ (Tokvil)
Po Tokvilu, pravosuđe je bilo zamršeno, zbrkano, sporo, ali nije imalo sluganski odnos prema vlasti, kao jedan od najgorih oblika iskvarenosti. Parlamenti su bili zaokupljeni sami sobom a ne javnim poslovima.

Ljudi XVIII veka nisu znali da za strasti prema blagostanju, ljubavi prema porodici, ustaljenost dobrih običaja, poštovanju religijskih verovanja. Valjani ljudi su zapravo strašljivi građani! Monteskje kaže: ,,zemlja nije obrađena srazmerno svojoj plodnosti već srazmerno svojoj slobodi“. Poreznik koji je prikupljao porez (raboš) na selu upropašćava one kod kojih dolazi i dovodi ih do očaja. Imućne porodice u selu bacaju se u bedu. Taj poreznik iskazivao je naklonost prema srodnicima i prijateljima, a mržnju i osvetoljubivost prema neprijateljima.

Filozofi i ljudi od pera, posmatrajući prizor ovih privilegija vlasti čiji teret se sve više osećao, usmeravali su ,,duh svakog od njih u pravcu ideje o prirodnoj jednakosti položaja ljudi. Za čuđenje je bio prizor neobičnog slepila starog režima koji je svojim činjenjem pomogao sopstvenu propast.

Duh očeva ove generacije nije poznavao revoluciju, pa ni oni nisu o tome razmišljali. Zagrevala se revolucija kakve u svetu nije bilo, dok su ljudi razmišljali da se stvari mogu razrešiti razumom! Zaboravili su na iskustva koja su imali (pre četiristo godina): ,,Kada se zahtevaju odveć velike povlastice i slobode, zapada se u preteško sužanjstvo (ropstvo)“
Pisci su polako, kao najobrazovaniji nosioci duha, postali vodeća politička snaga. Narod su zadojili idejama i udahnuli su mu temperament. To je bio francuski revolucionarni duh!

Vlast koja treba ponajviše da se plaši narodnog besa, raspreda o nepravdama (kao da su njima počinjene?!), sebe predstavlja žrtvom, izmišlja pravdanje o ustanovama u kojima se najviše kršio zakon. Umesto da se narodu olakša položaj, ispunjavaju ga besom. Vlast preduzima ,,lažne mere“ da bi se tobož „otklonile nevolje“. I priča da je ,,pravo na rad najsvetije od svih poseda“. Rasipništvo na sve strane…

Hrišćanstvo je izgubilo veliki deo svoje moći. ,,Bezbožništvo je bilo rašireno među vladarima“, postali su ateisti. Suštinski, onaj koji laže i krade ne može biti vernik. To ga ne sprečava da vlada i/ili rukovodi crkvenim poslovima! ,,Apsolutno odsustvo vere u religijskim stvarima, koje je i onako oprečno prirodnim nagonima čoveka, te ljudsku dušu baca u vrlo bolno raspoloženje, gomili se čini privlačnim.“ To je porodilo fanatizam i najnižu propagandu. U takvoj atmosferi svuda je lebdeo Volterov duh. U takvim okolnostima, kada je Crkva na tapetu a pisci protiv nje, stvara se jedan drugi „dil“ (deal). ,,Između Crkve i vladara uspostavljena je jedna vrsta razmene: ovi potonji pružili su joj materijalnu silu, a ona im je pozajmila svoj moralni autoritet… opasne li trgovine u času kada se vreme revolucije približava!“ (Tokvil)

Francuska Crkva koja je do tada obilovala dobrim govornicima je zanemela. Kao da se spremala da prizna krivicu. Tokvil smatra da je ,,bezverje tada proizvelo jedno ogromno javno zlo“. Kada je religija napustila duše, i ostavila ih prazne i nemoćne, one su se ispunile svojim osećanjima i idejama – pouzdale su se u same sebe. LJudi nisu sumnjali u čoveka, a verovali su vrlinu. Ideja o slobodnim ustanovama počela je da se pomalja u duhovima ljudi, kao i u društvenim i administrativnim reformama. (koje je revolucija i izvršila) u trgovini za slobodnu razmenu uvodi se načelno laisse-faire. ,,Jedino jemstvo protiv zloupotrebe vlasti koje pisci propovedaju jeste javno obrazovanje… despotizam nije moguć ako je nacija prosvećena“ (Tokvil)

Neophodno je uspostaviti izvornu pravičnost i prirodni poredak. Raznolikost im je odvratna, jednakost bi voleli, jednakost društvenog položaja i jednoobraznosti pravila ,,ideja da čitav narod ima prava da uzme udela u vlasti prodire u duhove i obuzima ih“ (Tokvil, strana 166)

I u provinciji vri kao u Parizu. ,,Često sam se pitao gde mi je izvor te strasti prema političkoj slobodi da preduzimaju najveća dela što ih je čovečanstvo izvelo“ kaže Tokvil. U narodu kojim se rđavo upravlja lako se budi želja da samima sobom upravljaju.

,,Sloboda je zadovoljstvo što se može govoriti, delovati i disati bez prisile, jedino pod vladavinom Boga i zakona. Ko u slobodi traži nešto drugo doli nju samu, stvoren je da bi služio.“ (Tokvil)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.