Vučić protiv „terorista“

Da je Srbija uređena zemlja poput recimo Finske, i da je njena vlast oličenje prosvećenosti, kulture i tolerantnosti, teško da bi bilo opravdanja za nezadovoljstvo naroda.

Međutim, kada je vlast nedostojna poverenja i poštovanja građana, kada ugrožava njihov život, slobodu i težnju za srećom, kada preko svojih medijskih trovačnica kontaminira odnose u društvu, deli narod na podoban i nepodoban deo i prisvaja državu, tada građani imaju svako pravo da se takvoj vlasti odupru, da joj se suprotstave, da je ukinu i promene.

Vlast u Srbiji se dugi niz godina odnosi arogantno prema ljudima, vređa njihovu inteligenciju, uništava sistem vrednosti, obesmišljava vladavinu prava i kriterijume zdravog društva, i za to svoje antidržavno delovanje optužuje studente i građane koji joj na Vidovdan traže raspisivanje izbora i uklanjanje nelegalnog Ćacilenda.

Nije potrebno posebno objašnjavati da bi se pomenuti zahtevi u demokratskim društvima smatrali legitimnim i da se ne bi dovodili u vezu sa rušenjem države. Drukčije je u pseudodemokratijama gde se vlastodržac identifikuje sa državom pa svaki otpor svojoj vladavini predstavlja, preko propagandne mašinerije, kao napad na ustavni poredak zemlje.

On zapravo ide i korak dalje pa čini ono što bi se u demokratskom svetu smatralo nerazumnim – ne raspisuje izbore kojima bi se razrešila kriza u društvu iako tvrdi da ima ubedljivu podršku građana.

Beg od izbora može značiti da vlastodržac ne govori istinu kada tvrdi da ima većinsku podršku građana pa se zato, umesto za okončanje krize, opredeljuje za produbljivanje društvenih sukoba, podmuklo se nadajući da vreme radi za njega. Lažljivost i podmuklost, međutim, nisu „vrednosti“ kojima bi se ponosio ispravan čovek pa stoga onečovečeni vlastodržac pokušava da ih predstavi kao vrline, pokušavajući u isto vreme da kriminalizuje nezadovoljne građane nazivajući ih teroristima.

Ustavni sud se nažalost ne oglašava povodom ovih protivustavnih, diskriminatornih, na koncu i začudnih nastojanja vlasti kao što su poistovećivanja ustavnog poretka zemlje sa Ćacilendom, pobunjenih građana s teroristima, tesne pobede vladajuće stranke na lokalnim izborima sa pobedom Srbije.

Ali se zato jedan član pomenutog suda mesecima unazad oglašava na raznoraznim televizijama braneći prećutno, naoko uljudno i na note, postupke vlasti koja otvoreno krši Ustav, pa je naposletku i odlikovan za to svoje angažovanje koje ništa drugo nije do sukob interesa zabranjen Ustavom Republike Srbije.

Sada će čitalac pod uticajem višegodišnjeg dejstvovanja Informera i Pinka na njegovu svest, zavapiti kako je ovde reč o patriotskom delovanju pripadnika vlasti (dodajem i njenih čankoliza), koji se lavovski bore za Kosovo i Metohiju.

No, takav čitalac očigledno ne vidi da borbu za KiM, onako kako je vodi ova vlast, može voditi bilo ko, samo ukoliko ima dovoljno pakovanja maramica za brisanje lažnih suza. Jer ako čitalac nije primetio, ova vlast ništa drugo ne čini po pitanju KiM osim što lamentira nad zlosrećnom sudbinom tamošnjih Srba (kojoj je i sama doprinela), i što verbalno osuđuje postupke Kurtija, koga je prethodno uzdigla u rang Marvelovog lika sa supermoćima.

Pitam stoga čitaoca koji podržava vlast, da li se politikom jadikovanja može sačuvati Kosovo i Metohija? Pitam ga takođe da li mu je poznato ko je savetovao Srbe da ne izađu na lokalne izbore na severu južne pokrajine i tako izgube sigurna mesta predsednika opština? Ko se saglasio sa Ohridskim sporazumom, prethodno potpisavši Briselski?

I kakva je to politika koja se zasniva na klicanju „Ne damo Kosovo!“ (gde se dede Metohija?) i „Aco, Srbine!“ Drugim rečima, da li čitalac, simpatizer vlasti, uviđa da bi „politika“ pomenutog klicanja na koncu mogla rezultirati potpunim gubitkom Kosova i Metohije i pretvaranjem Srbije u rudnik Rio Tinta i privatni posed Blek Roka.

Bilo bi korisno da čitalac, simpatizer vlasti, bar nakratko prestane da konzumira napredne pilule plave boje kako bi uvideo da ova vlast i te kako zaslužuje nepoverenje i otpor građana. Tada bi daleko jasnije video i da vlast građanima Srbije (pored štete koju im godinama nanosi), priređuje možda i najtežu vrstu nepočinstva – obesmišljava sve što spada u domen priznatih vrednosti i civilizacijskih tekovina – diplome, odlikovanja, institucije (između ostalih zaslužnog građanina i predsednika svih građana), parlamentarizam, slobodne i fer izbore, zakonodavstvo, javni servis, borbu protiv korupcije…

Jer vlast kao kriterijume poželjnog delovanja uspostavlja klijentelizam i nepotizam, poslušnost partiji namesto stručnosti, lični interes nauštrb opšteg dobra, bahatost naspram pristojnosti, i još mnogo štošta. Tako se dan nakon Vidovdanskog skupa (opravdano nezadovoljnih građana), dogodila konferencija za štampu predsednika (trebalo bi svih građana) Srbije, na kojoj je on u prisustvu ministra policije, između ostalog obznanio, urbi et orbi, da lično zapošljava ljude na dobro plaćena radna mesta.

Neka bude da je u pitanju samo jedan takav slučaj, a ne bi smeo da bude nijedan, nema dileme da se i u tom slučaju radi o potvrdi da su nepotizam i klijentelizam obeležja aktuelne vlasti, da se moć odlučivanja nalazi u rukama jednog čoveka, da je zadatak policije da kordonima i pendrecima brani takav oblik autokratije, te da nadležni organi ne rade svoj posao pošto se povodom predsednikovog priznanja nisu oglasili ni javni tužilac, ni agencija za sprečavanje korupcije.

Prisetimo se stoga prvog zahteva studenata koji do danas nije ispunjen, a koji se tiče rasplitanja klupka koruptivnih radnji vlasti pa se zapitajmo ko je pokretač društvene krize i generator nezadovoljstva građana? Vlast ili studenti? I zašto vlastodržac beži od izbora koji bi razrešili krizu u društvu?

Uostalom, neka čitalac sam razmisli – ako vlastodržac uživa ogromnu podršku građana, kao što tvrdi, šta ga onda sprečava da okonča krizu pristajanjem na izbore koje je prethodnih godina raspisivao bez opravdanog razloga kad god bi, gonjen neutoljivom potrebom za takmičenjem, poželeo da potvrdi svoju izbornu formu.

Da li strepi od armije novostasalih glasača i velikog broja nekadašnjih apstinenata koji će sada, motivisani studentskim buntom, masovnije izaći na izbore? Da li je uvideo da su izbori u Kosjeriću pokazatelj neizvesnog rezultata koji ga očekuje na narednim izborima pa se, imajući pred očima tesni poraz višedecenijskog Milovog režima u Crnoj Gori, radije opredeljuje za produžetak društvene krize?

Kako bilo, radi se o tome da vlastodržac, povrh toga što po sopstvenom priznanju trguje uticajem (kao da je to društveno prihvatljiv hobi svakog visokog funkcionera), nastoji još i da vlastitu krivicu za produžetak krize (bežanjem od izbora), prebaci na opravdano pobunjeni narod Srbije?

A to je (pada mi na pamet poređenje za koje bi čitalac mogao reći da je neodgovarajuće), nalik situaciji u kojoj uticajni piroman optužuje nedužne građane da su podmetnuli požar pa još i naređuje vatrogascima da ne gase vatru već da šmrkove usmere ka onima koji zahtevaju njegovu (piromanovu) odgovornost.

U svakom slučaju, patriotski je boriti se protiv sistema organizovane neodgovornosti u kojem krivci optužuju ispravne za vlastita nepočinstva. S druge strane, krajnje je nepatriotski (blago rečeno), poistovećivati ljubav prema domovini s terorizmom, što ova vlast uveliko čini.

Na kraju krajeva, ako nešto u ovom trenutku zaslužuje da bude poistovećeno s terorizmom onda je to svakako izbegavanje izbora od strane vlastodršca, budući da on tim begom svesno produbljuje krizu u društvu zarad očuvanja vlasti putem ozakonjenja strahovlade, koja zapravo i prestavlja suštinu i smisao svakog terora.

Autor je sociolog

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.