Zagreva se revolucija kakve u svetu nije bilo

Tokvil kaže da je istorija „nalik galeriji slika u kojoj je malo originala, a puno kopija“. To kaže misleći da je u istoriji moguće razabrati izvesne opšte pravilnosti, tj. „istorija se ponavlja“, odnosno, „isto se večito vraća“.

Na putu do ostvarenja demokratije sluti Tokvil iskrsavaju brojni otpori i prepreke kojima će tradicionalni obrasci mišljenja, osećanja i delanja još zadugo otežavati uspostavljanje pretpostavki za jedno posve moderno ustrojavanje društva.

Originalno platno Francuske revolucije koje je uneto u galeriju slika, do tad prepunu „kopija“, nosi natpis: „Moderno doba“. Dvestogodišnjica pada Bastilje poklopila se sa padom Berlinskog zida, što znači da borba za ostvarenje slobode i jednakosti, tih često protivrečnih ideala Francuske revolucije i dalje traje. Protivrečnost se nalazi u činjenici da je težnja za (političkom) slobodom odnela prevagu nad porivom za (socijalnom) jednakošću.

Aljoša Mimica, u uvodu za Tokvilovu knjigu, ističe da se pad Bastilje i rušenje Berlinkog zida međusobno dodiruju i označavaju „simboličke rezove između različitih istorijskih epoha“ ali i daje upozorenje: „niti je padom Bastilje srušen feudalizam niti je rušenjem Berlinskog zida pao komunizam“.

„U oba svoja istorijska oblika koja ovde imamo na umu, stari režim se uporno opire nadolasku novog ne samo zahvaljujući tome što je mehanizam vlasti na kojem je dugo počivao još čvrst i delotvoran nego pre svega što u svesti, navikama i običajima ljudi još nalaze najpotojaniji oslonac. Uprkos promeni tipa političkog poretka, ma koliko korenita ona bila na ustavno-pravnom, institucijalnom pa i ideološkom nivou, stari režim još zadugo odoleva u onim dubljim društvenim podsistemima ili ‘skrivenim strukturama’ u kojima se oblikuje legitimacijska osnova poretka, odnosno određeni tip volje za pokoravanjem.“ (Aljoša Mimica)

Najveće iskušenje demokratije je, prema Tokvilu, tiranija većine, odnosno jedna još veća pogibelj je demokratski despotizam. Ono što posebno primećuje Tokvil da „ugnjetavanju biva pridruženo i nešto zbilja smešno: ljudi se prave da ugnjetavanje ne primećuju“.

Revolucija je, po Tokvilu, u suštini bila socijalna i politička, a nije izvedena da bi se razorila carstvo religijskih verovanja. Revolucija sledi svoj tok, „uzdrmava i temelje društva te kao da bi najzad da se ustremi na samoga Boga“, preliva se preko granica, a drugi „otkrivaju u njoj blagotvornu Božiju promisao kojoj je cilj da obnovi lice ne samo Francuske već i sveta, promisao koja će, na neki način, stvoriti jedno novo čovečanstvo“. (Tokvil)

Filozofija u XVIII veku je jedan od glavnih uzroka revolucije. Možda je bolje reći: slobodno mišljenje. S jedne strane, novo i podmađeno mišljenje odnosilo se na položaj društva i načela građanskih i politikih zakona, kao što su, na primer, prirodna jednakost ljudi, suverenost naroda, svemoć vlasti društva, pravila i dr.

S druge strane, u svojim učenjima, filozofska mišljenja napadala su sveštenstvo, hijerarhiju, dogme, te – da bi ih lakše srušili – poželeli su da slome i same temelje hrišćanstva. „Verovati da su demokratska društva prirodni neprijatelji religije znači počiniti ozbiljnu grešku: ništa u hrišćanstvu, pa ni u katolicizmu, nije posve oprečno duhu tih društava, a mnogo mu toga ide i na ruku.“ (Tokvil)

Krajem XVIII veka u većini nemačkih država, kmetstvo još nije ukinuto, dok je seljak u Francuskoj postao zemljišni vlasnik, a kretao se kuda je hteo, kupovao, prodavao, ugovarao; radio je po svojoj volji.

Francuski plemići u javnoj upravi su imali udela u sudstvu, naime neke od njih su sačuvali pravo da drže sudije, koji su neke sporove rešavali u njihovo ime. Francuzi su bili ozlojeđeni tzv. „zemljišnim ropstvom“, koje obuhvata zemljišnu rentu, dažbine itd. Dakle, nameti koji su opteretili vlasništvo nad zemljom.

Kako se gledalo na plemstvo? Skoro isto kao što se danas gleda u vladu i u namete. Proizvodi seljaka se tope jer mora da plati zakupninu, pa preko reke da plati mostarinu, pa na pijaci da plati pravo da prodaje svoju robu, plati mlevenje žita, pa da plati i pečenje hleba. A kad sa svima svrši, pojavljuju se „ljudi odeveni u crno“ te mu oduzimaju čistu dobit od svoje žetve.

A ko su ljudi odeveni u crno? Kraljevi, službenici. Centralizacija u Francuskoj je plod starog režima i, dodao bih, jedini deo tog političkog uređenja koji je nadživeo revoluciju, jer se jedino on mogao prilagoditi novom društvenom stanju koje je revolucija stvorila“. (Tokvil) Ali, nju su u starom režimu činili plemići ili buržuja koje je odlikovala žestoka mržnja.

U vreme revolucije, 1789, Pariz je bio največi grad u Franscuskoj. Još ranije (1740) Monteskje je pisao prijatelju: „U Francuskoj postoje samo Pariz i udaljene provincije, jer Pariz još nije stigao da ih proguta“. (Tokvil) A istovremeno je nestajala lokalna sloboda, zamirali su znaci nezavisnog života.

U Parizu sve vri i odjekuje, javno mnjenje se uskomešalo, u provinciji građani samo čekaju vesti iz Pariza. Nema ni mišljenja niti bilo čega drugog. Administrativna centralizacija i svemoć Pariza umnogome su doprineli padu koji je sledio. Porezi su bili na tri nivoa. Skoro sve dažbine su posredne, tj. namiruju ih bez razlike svi potrošači. Porez je katkad neposredan pa se odnosi na svojinu, a ne na prihod, što daju buržuji, sveštena lica i plemići. Za vanredne potrebe „podmirivani su u vanrednim nametima, a ovi su padali bez razlike na teret sveštenstva, plemstva i naroda“. (Tokvil)

Kad se sve sabere, potrebe vladara nisu poznavale granice, a tome kad se dodaju nasilnički i nečasni postupci, posebno potreba za novcem, odsustvo javnosti u radu vladara onda, narodu ništa drugo ne preostaje već da se oslobodi straha od prevrata, a to je poslednja mera na koju je čovek prisiljen. Vera u državu se neprestano izigrava, skorojevići dobijaju privilegije, na sceni je glupava taština. Na položaje se dolazi pomoću novca i sva zvanja stečena su lukavstvom! Opasne novotarije sežu do korena samoga zla. Za šaku novca, vlast se odriče prava na upravljanje a nadzire i drži na uzdi svoje činovnike.

„Na taj način malo-pomalo bude izgrađena jedna tako glomazna, složena, neskladna i besplodna administrativna mašina da ju je u neku ruku trebalo ostaviti da radi na prazno, a mimo nje sagraditi jednostavniji prikladniji instrument vladanja pomoću kojeg bi se ustvari obavljalo ono što su svi ti službenici naizgled radili.“ (Tokvil)

DRUGI DEO TEKSTA U SUTRAŠNJEM BROJU

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.