Zahtevi na pogrešnu adresu

Prema navodu autora teksta (Danas, 28. decembra 2006), zasnovanom na zvaničnom odgovoru uprave Muzeja i „obimne prateće dokumentacije“, g. Vladimir Jelenković tvrdi da „koleginice“ treba da objasne puno stvari. Ali, problem je u tome, što je adresa – „dve koleginice“ – na koju se obraća g. Jelenković, pogrešna. On zahteva objašnjenja od nas za stvari koje nisu u našoj nadležnosti po opisu radnih mesta, jer mi niti imamo, niti smo imale, ikakvih ovlašćenja u odnosu na predmete spora prema formacijskom mestu u strukturi muzejske organizacije. Jedna od nas je bila sekretar, a druga je kustos Muzeja.
Da bi se „greška adresiranja“ direktno i jednostavno dokazala razmotrimo prvo mesta iz navoda gde su Zorica Civrić i Dubravka Smiljanić zajednički spomenute.
1) Od Zorice Civrić, kustosa, i Dubravke Smiljanić, tadašnjeg sekretara, zahteva se da objasne «zašto se u odluci o proglašenju Ličnog fonda Nikole Tesle za kulturno dobro od izuzetnog značaja, navode „netačni i nejasni podaci“». Sve što je bilo potrebno da se pripremi u vezi sa proglašenjem fonda bilo je u nadležnosti tadašnjeg direktora i arhiviste Muzeja. Z. Civrić je, usled odsustva arhiviste, učestvovala u početnoj fazi pripreme podataka o fondu. Podatke je preuzela iz dokumentacije arhiviste Muzeja. Po povratku arhiviste, Z. Civrić dalje nije učestvovala u ovom poslu. D. Smiljanić je kao sekretar Muzeja samo zavela u delovodni protokol predmet (mišljenje stručnih lica Muzeja) i prosledila ga nadležnoj ustanovi, Arhivu Srbije.
2) Od Zorice Civrić, kustosa, i Dubravke Smiljanić, tadašnjeg sekretara, zahteva se da objasne zašto se u nedavno objavljenoj Monografiji Muzeja navode netačni podaci „o ukupnoj količini arhivske građe u dužnim metrima“. Z. Civrić i D. Smiljanić nisu autori teksta o arhivi Muzeja. Za tačnost ili pogrešnost podataka u vezi sa arhivom odgovorna je arhivista Muzeja, koja je i autor teksta o arhivi u Monografiji.
3) Od Zorice Civrić, kustosa, zahteva se da objasni „zašto je i kako, zajedno sa Dubravkom Smiljanić, oštetila krajnje nestručnim ispisivanjem signatura, reverse originalnih fotografija iz zaostavštine Nikole Tesle“. Z. Civrić je kustos, a D. Smiljanić, u to vreme, sekretar Muzeja! One nisu arhivisti Muzeja, niti je takav posao, ispisivanje signatura, spadao u opis njihovih radnih mesta. One jesu, kao ispomoć, kratkoročno, učestvovale u jednom delu tog posla, ali na isključivi zahtev tadašnjeg direktora. Sve radnje oko arhivističkih poslova, pa i ispisivanja signatura vodila je arhivist Muzeja u saradnji sa Arhivom Srbije i prema preporukama Slavice Timotijević, savetnikom u Arhivu Srbije.
Nadalje, od Zorice Civrić, kustosa, zahteva se da objasni „kako je mogla da iznosi iz Muzeja veoma osetljive originalne staklene foto-ploče na mikrofilmovanje (koje se pokazalo kao neuspešno)“. Z. Civrić, nije arhivista Muzeja. Za sve vreme (oko 5 godina) obavljanja mikrofilmovanja Z. Civrić je u tom poslu učestvovala samo u nošenju i predaji foto-ploča na mikrofilmovanje (usled odsutnosti arhiviste), i to zajedno sa drugim saradnicima Muzeja, ali opet na izričit zahtev tadašnjeg direktora. I, da ponovimo: arhivom se bavila arhivista Muzeja, uz konsultacije sa direktorom.
Nadamo se da je nakon rečenog sasvim jasno pokazano da se g. Jelenković prvenstveno bavi pitanjima koja se odnose na vreme kada on nije bio direktor Muzeja. A kada se bavi sadašnjošću onda je to opet iz perspektive prošlosti.
I u slučaju Dubravke Smiljanić, g. Jelenković i sadašnja uprava bave se stvarima iz prošlosti, a samo prividno i današnjim stanjem.
1) Za Dubravku Smiljanić tvrdi se da je „odgovorna za krajnje nestručno kancelarijsko i arhivsko poslovanje“. Međutim, D. Smiljanić je vodila kancelarijsko poslovanje prema Pravilniku o kancelarijskom poslovanju i Listi kategorije registraturskog materijala koju je doneo Upravni odbor Muzeja, a saglasnost na Listu dalo je Stručno veće Arhiva Srbije kao nadležne ustanove. Nikada nije samovoljno menjala način vođenja dokumentacije, već je to činila samo uz saglasnost nadležnog Arhiva poštujući proceduru kod donošenja novih akata. U Zapisnicima o pregledu registraturskog materijala, od strane stručnih lica nadležnog Arhiva, nije postojala ni jedna primedba na rad odgovornog lica ni na rad ustanove.
2) Za Dubravku Smiljanić na prethodno rečeno dodaje da je „svesno zatirala tragove tako da niko osim nje nije mogao da pronađe bilo koji dokument“. Ako je samo ona mogla da pronađe dokumenta, onda ona nisu nestala već su tu, u Muzeju, i dostupna su! A izraz „bilo koji dokument“ pokazuje paušalnost stavova g. Jelenkovića. D. Smiljanić bavila se samo dokumentima iz svoje delatnosti, a ne svim dokumentima u Muzeju. Takođe, ovaj iskaz ukazuje na nepoznavanje kancelarijskog poslovanja od strane g. Jelenkovića! Da li u bilo kojoj instituciji svako ima pravo da sam uzima bilo koji dokument! Sekretar je formacijski, i po određenoj proceduri, dužan da potrebni dokument dostavi ili stavi na raspolaganje svakome ovlašćenom licu kome bi određeni dokument bio potreban.
3) Za Dubravku Smiljanić tvrdi se da je „izbegavala da sredi, popiše i preda arhivsku građu i registraturski materijal u kompletnom stanju“. Na osnovu Odluke direktora br. 337 od 3. 04. 2006. o organizovanju kancelarijskog i arhivskog poslovanja, kojom on na sebe preuzima ingerencije Upravnog odbora i nadležnog arhiva, sekretaru ustanove D. Smiljanić oduzimaju se pečati i štambilji, i nalaže joj se da ih preda g-đi Z. Nečajev, saradniku angažovanom po ugovoru o delu. Istom Odlukom naloženo je da delovodni protokol, koji je vodila D. Smiljanić, nadalje, na drugačiji način vodi g-đa Z. Nečajev.
U završetku članka navedeni su citati g. Jelenkovića, koji više govore o njemu nego o nama, i koji iz mnogo razloga ne zaslužuju komentar, već pre sudski epilog zbog iznetih kleveta. Ne sumnjamo u dobre namere Osnivača u smislu imenovanja direktora, ali, za komparaciju (u odnosu na naše godine radnog staža provedenog u Muzeju Nikole Tesle i do sada izvedene projekte) kao i za procenu kompetentnosti, ne bi bilo loše kada bi članovi nove uprave Muzeja izneli svoje reference (prethodno radno iskustvo, u kojem muzeju, arhivu ili ustanovi kulture koja se bavi zaštitom, na kojoj i kakvoj vrsti građe, sa kolikim stažom, sa kakvim rezultatima). Dakle, da se vidi njihovo prethodno radno iskustvo, da bi javnost uvidela o kakvom se tipu i vrsti stručnjaka radi.
Mislimo da je na osnivaču, Skupštini grada Beograda, najveća odgovornost ukoliko se stanje u Muzeju uskoro ne normalizuje.