Zakletve, himne i ostali bakrači

No, ne lezi vraže. Posle „pesme“ je krenula zakletva: „Kosovo je moja majka, moje poreklo je na Kosovu, moji preci su sa Kosova, moja istorija je na Kosovu, moj srpski narod rođen je na Kosovu, moja Srbija nastala je na Kosovu. Bez Kosova nemam majku, bez Kosova nemamo poreklo, bez Kosova nemam pretke, bez Kosova nemam istoriju, bez Kosova ne postoji moj srpski narod, bez Kosova ne postoji moja Srbija. Narode srpski, braćo i sestre, zaklinjem se pred Bogom, pobediću ili časno poginuti, za moju čast, za moje poreklo, za moju porodicu, za moju Srbiju.

S verom u Boga, za Krst Časni i majku Srbiju. Živela Srbija!“ Elem, dvanaest puta se u zakletvi pominje Kosovo, a Srbija, čija bi žandarmerija trebalo da bude, četiri puta, to jest, tri puta manje. Pomislio bi čovek da je to zakletva žandarmerije Kosova. Ali ne: to je ipak Srbija. Ona koja leti kroz oblake. Izgleda da leti u tandemu sa Kosovom, iako je Kosovo odavno „odletelo“. Hteo sam u magnovenju da napišem kako je zakletva, pa i samo polaganje, prožeta religijskim konotacijama. The understatement of the year. Zakletva nije prožeta religijom, ta zakletva, kao i cela ceremonija, jeste religijska. Mislim da mi je jasno kako je ljudima u Iranu.

Više je nego jasno da ova „država“ srlja glavačke nazad u devedesete, samo što te devedesete, koje nam zauzvrat srljaju glavačke nazad u naručje, pokušavaju da nas ubede da nisu devedesete. Ali mentalitet devedesetih se vraća, to je sigurno. Pitanje je vremena kada će se pojaviti i „dizelaši“ ponovo, pa i ona diskusija da li je bolji Radio Pink ili Radio Vožd, Ceca ili Sneki, Caki, Paki, Cakana, Makana, Krakana, kako god da se zovu dotične „dive“. Mila majko.

Što se tiče simbola, besmisleni karakter istih, u Srbiji je nešto najnormalnije, nisu „žandari“ usamljeni. Setimo se samo „himne“ „države“ „Srbije“, one „Bože pravde“. Patetično: himna u kojoj se kukumavče. Bože mili, spasi nas! Propadosmo, izginusmo! Himna jadikovanja, letargije, tužnog zapomaganja, religije i patetike.

Treba li uopšte i pominjati oksimoronski karakter konstrukcije „Bog pravde“, imajući u vidu da je lik „Boga“ iz te hrišćanske bajke jedan od apsolutno najnepravednijih likova svetske književnosti. Ričard Dokins ga je zato nazvao „megalomanskim siledžijom“, tog „Boga pravde“. To je Bog koji se sveti podmuklo, a ponaša tašto i infantilno, Bog koji naređuje blickrige i pogrome, Bog koji naređuje masovno klanje dece, Bog koji je rešio da potopi čitav svet sem jedne porodice (setite se bajke o Nojevoj barci)… Pravedno, nema šta! Pročitajte Bibliju, o, hrišćani i Srbende! Obrazujte se makar malo.

Na kraju krajeva, ipak, ovakva zakletva žandarmerije, kao i ovakva himna, u potpunosti odgovaraju jednoj klerikalnoj partijskog oligarhiji kakvom je Srbija postala. Samo što ova Srbija ne leti kroz oblake, već srlja u ambis.

Bogopravedno.