„Dragi prijatelji“: Pismo beogradskog advokata iz kućnog pritvora koje je prijateljima uputio na Dan državnosti Republike Srbije

Na Dan državnosti Republike Srbije, protiče dvadeset i šesti dan otkako sam u kućnom pritvoru, koji mi je određen rešenjem Višeg suda u Beogradu 20. januara 2026. godine. Imajući u vidu da javnim prostorom kruže brojne zablude o razlozima i osnovu za to, smatram važnim da vas pravilno informišem o činjenicama.

Kućni pritvor mi je 20. januara 2026. određen zbog toga što sam, navodno, namerno prekršio raniju meru suda iz rešenja od 29. decembra 2025. godine, kojom mi je zabranjeno korišćenje društvenih mreža putem kojih iznosim svoje stavove i ideje. Međutim, tu meru sam morao da prekršim – jer takva mera ne postoji u zakonu.

Viši sud u Beogradu, u rešenju broj KPP 478/2025, zabranio mi je korišćenje društvenih mreža i posećivanje svih javnih skupova, prijavljenih i neprijavljenih, pozivajući se na član 197 Zakonika o krivičnom postupku.

Član 197 Zakonika o krivičnom postupku, međutim, glasi:

„Tokom krivičnog postupka sud može zabraniti okrivljenom prilaženje, sastajanje ili komuniciranje sa određenim licem ili zabraniti posećivanje određenih mesta.“

Suprotno toj odredbi, meni je zabranjeno da komuniciram sa javnošću. Određeno lice je ono koje ima ime i prezime. Određena mesta su ona koja imaju svoju jasnu lokaciju. Ova zakonska norma postoji kako bi se lice protiv koga se vodi postupak sprečilo da kontaktira žrtvu krivičnog dela ili svedoke (na primer Peru Perića ili Maricu Marić), odnosno da iz preventivnih razloga posećuje tačno određena mesta (na primer huliganima sportske stadione).

Dakle, suprotno članu 197, na koji se instruisani sud pozvao, meni je određena mera zabrane korišćenja društvenih mreža. One se zovu društvene mreže zato što se njima komunicira sa društvom – dakle sa javnošću, odnosno sa neodređenim licima. Takva zabrana, po samom članu 197, ne postoji. Mera koja ne postoji u zakonu jeste mera koju je sudu zabranjeno da izrekne.

Takva zabrana, kojom mi se onemogućava da putem društvenih mreža govorim, nije mogla da mi bude nametnuta. Mora se ponoviti – jer Srbija sporo uči: prema meni je 29. decembra 2025. određena, a 20. januara 2026. proširena mera zabrane komuniciranja sa javnošću, kao i zabrana posećivanja svih javnih skupova. Svadbe i sahrane su, po toj logici, javni skupovi.

Zakoni izričito zabranjuju da se takve generalne zabrane bilo kome nameću. Dakle, nisam ja prekršio zabranu – sud je prekršio zabranu koju mu nameće zakon i uspostavio mi meru koju mu zakon ne dozvoljava da uspostavi.

Pri tom, meni se još uvek ne sudi. Tužilaštvo i dalje „istražuje“ da li sam ja napisao reči „Srušićemo Vučića“ na društvenim mrežama. Moje priznanje da su to moje reči – njima nije dovoljno. Ne postoji optužnica. Ne postoji suđenje. Ne postoji sudija pred kojim bih mogao da se branim. Ne postoji protivnik sa kojim bih se suočio. Ali pritvor postoji.

Nema žrtve. Nema svedoka. Nema ni lokacije. Osumnjičen sam zato što sam na društvenoj mreži napisao rečenice: „Režim treba srušiti“, „Vučića ćemo srušiti“, „Vučić je imao ulogu u sarajevskom snajper-safariju“. Sve te reči sam priznao kao svoje, jer one to i jesu.

Član 18, stav 1 Ustava Srbije propisuje: „Ljudska prava zajamčena Ustavom neposredno se primenjuju.“ To znači da, ako sud rešenjem zabrani nešto što je Ustavom zajamčeno – takva zabrana nema pravno dejstvo. Kao što pravo na život iz člana 24 ne može biti suspendovano sudskom odlukom, tako se ni sloboda mišljenja i izražavanja iz člana 46 ne može ukinuti rešenjem koje nema zakonsko uporište.

Meni je, tužilačkom zloupotrebom, na teret stavljeno krivično delo iz člana 309 Krivičnog zakonika – pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja. Da bi to delo postojalo, neophodno je postojanje jasnog i nedvosmislenog poziva na nasilje i primenu sile. Pozivanje na promenu vlasti ili Ustava – bez nasilja – u potpunosti je dozvoljeno.

S obzirom na to da nikakvo krivično delo nisam počinio, a da mi je uprkos tome naređeno da ćutim, da ne koristim društvene mreže, da ne snimam podkast, da ne posećujem javne događaje, pa ni svadbe i sahrane, postavilo se prirodno pitanje: šta činiti?

Pobeći iz zemlje i postati politički azilant ili poštovati Ustav i zakon i ignorisati meru koja u zakonu ne postoji.

Pravnik sam po obrazovanju. Advokat sam po opredeljenju. Član 18 Ustava je moj štit. Opcija prihvatanja ovakvog gaženja zakona za mene nikada nije postojala.

Moje reči nisu problem. One nisu krivično delo. Problem su vaše reči – jer ih nema.

Demokratija, ljudska prava i slobode nisu apstraktne vrednosti. To su ljudi. Ako nema ljudi koji ih brane, nema ni njih.

Za kraj da ponovim: ja nisam u problemu. Problem je u onima koji su odlučili da zakon izmišljaju telefonskim pozivima – i u onima koji na to ćute.

Srećan vam Dan državnosti, darovan nam od ljudi koji su pre 222 godine izabrali da ne budu robovi.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.