Zamajavanje

Kad sam početkom osamdesetih, nakon prvog boravka na Kosovu, pisao da će tadašnja „iredenta“, nakon što odrobija, verovatno postati jezgro vlasti novog Kosova, gledali su me kao neprijatelja. A desetak godina kasnije, kad sam prateći lament nad Gazimestanom i obilazeći šiptarske fisove (bratstva), pisao da je idealno rešenje podela na Kosovo i Metohiju, evoluirao sam u državnog neprijatelja. Treće i konačno gubljenje Kosova overeno je 1999. Od Srba su na tom prostoru ostali samo oni koji nemaju kud ili imaju neki interes. Time je obesmišljena i opcija bilo kakve podele teritorije. Sad mogu samo da konstatujem da se poslednjih 30 godina prema Kosovu umesto državne vodila nacionalna politika i da bi se, najzad, na taj propali nacionalni projekat trebala staviti tačka.

A kakve su mogućnosti bile na tapetu: Albance pobiti, proterati ili integrisati! Prve dve su neuspešno, i po Srbiju pogubno, probane (tri puta u novijoj istoriji), treća je virtuelno sprovedena u okviru Brozove Jugoslavije i danas bi bila neizvodljiva i besmislena. Jer, u praksi bi to bilo ovako – po 20 odsto Albanaca u Parlamentu, u diplomatiji, u javnom sektoru, penzionom fondu… I ko to da finansira?!

Kosovski Albanci su bili praktični i organizovani – problem su rešili spermom i dolarima! Nebitno što je za razliku od prvog ovo drugo imalo sumnjivo poreklo. Srbi, očito, nisu imali dovoljno ni jednog ni drugog. Ali po svetu se i dalje maše neprevodivim floskulama „duša Srbije“, „vekovna ognjišta“, „srpske svetinje“… Pri čemu je na svetske jezike, takođe, neprevodiv i pojam – „kurčenje“, valjda najgora srpska osobina. Svet bi lakše razumeo i prihvatio pojmove kao, recimo – ekonomska blokada, trgovinski embargo, sukcesija, državna imovina… Međutim, pregovaračke pozicije Srbije su toliko urušene, da na kraju epskih napora neće biti moguće naplatiti ništa od državnog vlasništva u Obiliću, Trepči, Glogovcu…

Kaže mlađani ministar Jeremić da „rešenje za Kosovo mora biti kompromisno, da odgovara i Beogradu i Prištini“?! Da li je on taj Hudini svetske diplomatije? A samo se od novca koji je potrošio za kerozin mogla platiti neka ozbiljna lobistička kuća u SAD. Ovako, logika da se Kosovo stalno nameće kao problem – nije rešila problem. Niti će.

Doduše, sve je imalo unutarpolitičke efekte. Opoziciji je izbijena iz usta dežurna tema, a proizvedena magla zaklonila je teme koje život znače. Srbija ima najniže prosečne plate u Evropi; ugledni američki magazin „Forin polisi“ označio je Srbiju kao najnestabilniju balkansku državu; najveća bonitetska kuća u svetu „Dan i Bredstrit“ i dalje Srbiju drži pri dnu lestvice država s rizičnim poslovanjem… Dakle, nastavimo li da se bavimo nemogućim – ostaćemo i bez mogućeg.