„Zaštićene stanare“ čeka masovno beskućništvo

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Zanimljivo, „zaštićeni stanari“ traže svojaprava da i dalje uzurpiraju tudju privatnu imovinu. Pa gospodo, zar vam nije bilo dosta 70 godina. Kakva su prava imali vlasnici kada ste se nasilno useljavali u njihove privatne posede. Karma je opasna stvar.

   1. Verovatno niste procitali tekst stanovi su kupovani kao neuseljivi sa stanarima koji su imali stanarska prava kao i svi ostali

      1. Jesu.Pa šta? Da li je to bilo protivzakonito? Da li neko meni/vama sme da proda svoju stvar za 1 dinar ako to želi? Ili ćete vi da procenjujete šta vlasnik sme sa svojom imovinom a šta ne sme.?

   2. Privatni zakoni privatne države, privatni Jasenovac, privatni Aušvic, sve po zakonu!

      1. Niko od vas nije objektivan što je donekle razumljivo jer ste u nezavidnoj situaciji u koju vas je dovela socijalistička država a zatim i vi sami. Kao prvo, ne postoje dva različita vlasništva, ili si vlasnik nečega ili nisi. Ako jesi imaš sva svojinska prava i neograničeno raspolaganje svojom imovinom. To je sveto pravilo još iz vremena rimskog prava koje su preuzela sva moderna zakonodavstva. Ali nakaradni komunistički sistem je pogazio jedno od tri najelementarnijih prava – pravo na imovinu (ostala dva su pravo na život i pravo na slobodu) ograničavajući ga i time mu ooduzimajući suštinu, a to je da se svojom imovinom, svojom svojinom, može neograničeno i bezuslovno raspolagati… Zato je neodrživo stanovište da postoje neki vlasnici drugog reda, kao što su sopstvenici stanova u kojima žive zaštićeni stanari. Vlasnici su dosta trpeli u komunizmu, ne treba ih više ograničavati i lišavati njihovih prava.Oni treba neograničeno da raspolažu svojom imovinom, a nebitno je da li su imovinu nasledili ili kupili za jedan dinar. Ustav Srbije garantuje privatno vlasništvo na stvarima, između ostalog i na stanovima i t ne sme biti nikakve diskriminacije jer su svi vlasnici isti. Zaštićeni stanari treba da shvate da ih je komunistička država prevarila i da su oduvek bili u tuđem, pa su baš oni „gradili svoju sreću na tuđoj nesreći“, a ne obrnuto. Imali su prilike da od sredstava ušteđenih neplaćanjem pune kirije da sebi i svojoj porodici obezbede stan. Apostola nisu tada mogli, mogu to sada njihovi potomci, stambeni krediti nikad nisu bili povoljniji! I, najzad, svog gnev i jedni i drugi, a naročito zaštićeni stanari treba da ismere protiv države, koja je pravni sukcesor one bivše, komunističke, i da od nje zahtevaju da im se ispravi tzv. „istorijska nepravda“!!!

2. Prvi stanari useljeni u stan moje bake odmah posle oslobođenja. Baka umrla 1970, mama koja ga je nasledila umrla 2005. Konačno u svojoj 63 godini oslobodila sam stan na Slaviji. Ako se to više može i nazvati stanom. Memljivi zidovi, truli parket i drvena stolarija. Neodržavan prostor najmanje 40 godina. Već 5 meseci i dosta novaca pokušavam da ga dovedem u stanje pristojno za život. Zato u ove srceslamajuće priče nemojte verovati. Svi oni imaju ili su imali i prodali svoju imovinu po provinciji, ali slatko je živeti sa minimalnim kirijima (sve po podlednjeg zakona iz 2016) u tuđem u najužem centru grada. Želim svim vlasnicima tzv. neuseljivih stanova da što pre povrate svoju imovinu.

   1. Koliko puta ste obišli taj Vaš stan u zadnjih 70godina i koliko ste novca uložili u njega. Da li ste promenili stolariju, roletne pločice, bojler , slavine… što ste kao vlasnici stanovabili u obavezi, kada već naplaćujete kiriju. Ko Vam je sve to kupovao, plaćao majstore porez…, sve je to bilo i dan danas ide po đžepu zaštićenog stanara . Ne znam možda je nešto u provinciji prodato da bi se Vašoj baki kupio stan u BG, Poznato je da su se i pre rata u provinciji prodavali placevi , upravo da bi očevi trgovci, bankari dobro udali svoje kćeri za činovnike baš u BG. Budite srećni da Vam je država vratila oduzeto, takva su bila vremena i budite zahvalni zaštićenim stanarima što su održavali stan mesto Vas.Niste razumeli poklon države: drzava Vam je vrarila pravo vlasništva , ali ne i pravo stanovanja u tom istom stanu, dok ne rešite pitanje stanara, koji su pre vas godinama tu živeli. Da li su Vam baka i mama to objasnile? Ja lično, želim svim vlasnicima a i Vama da već jednom naučite, pročitate zakon, ne mešate babe i žabe, ne pričate jedno, asvesni ste drugog a iznad svega da shvatite da zaštićeni stanari nisu Vaš Božić Bata,već jedna ostarela, iscrpljena , opljačkana, ostarela populacija. Koliko ste uložili, dobro ste dobili , ako bude pravde, smanjiće Vam se.Zašto Vi ne prihvatite te nove stanove, možda su manje kvadrature, nisu u centru, nema guzve i zagađenog vazduha, ali nisu ni memljivi, ni zapušteni ,nema dodatnog ulaganja u centru manje su kvadrature , izdajete ih po tržišnoj cene , parice kaplju vi ne živite u njima, a nas pustite… ostavite te stanove da ih otkupimo, tako memljive, zapuštene…. Dragi moji vlasnici, ne budite halapljivi

      1. o cemu vi mirjana pricate i kako vas nije sramota da tako nesto izgovorite? odrzavanje cega??? „zasticeni podstanari“ zive u stanu moje bake, dok ja zivim kao podstanar, a kirija im je 500 RSD i ne placaju je. pri tom, ta „jadna stara gospodja“ koja je ovde satro zasticena, ni ne zivi tu, nego u stanu zivi njen sin, koji ima jos jedan stan na svoje ime i oni su „zasticeni“??? o cemu vi pricate? ko kome sta treba da odrzava???

3. Kako ste postali zaštićeni podstanari ? Koliku ste kiriju plaćali? Da li vam je bilo lepo utuđem stanu u centru, a vlasnici nisu mogli da uđu u svoje….?

   1. Mudri čika Lazo, svi odgovori postoje i teško da su baš fini i uredni.
      Ipak nikad nećemo pitati kako Veliki Vlasnici dođoše do svog Svetog Velikog Vlasništva!? Samo to ne!?
      Nije na odmet da pročitate „Ostrvo pingvina“. Prilično stara ali zanimljiva knjižica.

      1. Čika Lazo, znate vi sve ogovore na postavljena pitanja, a da li ste sigurni da ste sve to i treba dobiti na ovaj način, sa isterivanjem ljudi na ulicu i rasturanjem njihovih domova. Zar mislite da nije greh isterati nekoga na ulucu posle 70 godina stanovanja. Zar je to Srbija? Ona Srbija koja je primila , pomogla izbeglicama, sa Kosova, Hrvatske, bolesnima, nemoćnima, gladnima, sve ih sačekala, ispratila… Šta ste vi , kao vlasnici stanova učinili da pomognete da zaštićeni stanari dobiju drugi stan, Da li ste tražili da nas smatraju stambeno neobezbeđene i da dobijemo pravo na stan?Nije tu bitan centar ili predgrađeBeograd ili unutrašnjost…. bitan je taj grozan da ste nemoćni , država vas proglasi stambeno obezbedjenim , a istovremeno i prema vama vlasnicima bude toliko humana i vrati vam „pune“ stanove, a onda nas pusti nas da se međusobno svađamo i koljemo do smrti, Verujte mi , ja sam zakupac stana i lično toliko sam para za ovih potrošila plaćajući zakupninu i održavanje , da sam sigurno mogla ceo stan isplatiti , Davala sam novac a nikada nisam imala osećaj da je to moje,jer i nije, a istovremeno nisam imala ni sigurnost koju dom pruža, u većitom strahu da država ne donese novi zakon, da li ću imati dovoljno novca da platim stanarinu, da li ću kupiti neku novu stvar, gde ću sa tim ako me presele, većiti neki strah. Užasno. Razmislite, pre nego što odgovorite, znam da znate odgovor, čika Lazo

      2. Poštovani, zaštićeni stanari. Ja mogu da razumem vašu stranu medalje, i da je neke od vas država oštetila, i to nije u redu. Ali među vama postoje i oni koji poseduju svoje nekretnine, uglavnom van Beograda. Pa budite makar fer, pa tražite uz svoje zahteve da takvi slučajevi nemaju pravo na stanove, koji bi bili kupljeni od našeg novca. Evo, kod mene je takav slučaj. Glumi socijalni slučaj, a ima imovine više od mene i čitave moje porodice. Da li je to fer?

         1. Ok, ima i toga, treba sesti i dogovaroti se, naći sredinu i u Vašim i u našim zahtevima, ali ne na ulicu , Između Vas treba da odvojite originalne vlasnike i vasnike kupce neuseljivih stanova, jer su ovi drugi kupili stan bez prava stanovanja u njemu, dok nereše pitanje stanovanja ljudi koji su tu već živeli , regularno zakonu i koje je država smatrala stambeno obezbeđenim naplaćivala porez , stanarinu, i sve ostale doprinose, i koji su nažalost daleko drskiji i bučniji nego originalni vlasnici kojima zaista treba nadoknaditi oduzeto. Kada bi smo mi bili kulturniji , realniji i želeli kompromis, onda bi i država rešila taj problem. Nije normalno da se neki problem 70 godina ne reši, gura pod tepih, a mi se između sebe svađamo . Sa mirnijim tonovima i realnim predlozima problem bi se brže rešio

            1. Mirjana potpuno se slažem da ljudima prema kojima je država ispala nepravedna ta nepravda treba da se ispravi.Još uvek postoji dovoljan broj državnih stanova koji bi se mogao dodeliti ljudima koji nemaju rešeno stambeno pitanje a uplaćivali su godinama u stambeni fond.To se odnosi i na kategoriju zaštićenih stanara u privatnom vlasništvu ali i na kategoriju onih koji nisu dobili stan od svojih preduzeća,a nisu rešili stambena pitanja,a jesu uplaćivali u zajednički fond stambene izgradnje.Jedino to bi bilo fer rešenje,da država pokaže socijalnu odgovornost i obešteti te dve kategorije ljudi.Po mom mišljenju niko ne treba da bude bez krova nad glavom.Ja bih uveo pravo na dom po evropskom principu,pa čak ni banke ne bi mogle da iseljavaju ljude koje su danas višestruko oštetile i iseljavaju ih brzinom svetlosti..i prave se socijalni slučajevi od poštenog i osiromašenog naroda..
               Što se tiče mog slučaja,ili sličnih,jedino fer rešenje je da se iseli iz mog stana i odseli u neki od sopstvenih koji poseduje..

   2. Ovo nije rat i niste vi nikoga oslobodili, pa ni stan, upotrebili ste loš pojam. Koliko i kako ste ste ulagali, tako ste i dobili. Zamislite kako su i gde su ti ljudi morali da žive, plaćaju tekuće popravke i kolkoli su ti uslovi uticali na njihovo zdravlje i dužinu života, stres i nemogućnodt da nešto promenite, a novac odlazi ….Koliko su tu bili veći računi za struju, zbog raštimovane stolarije, koliko je skuplje tekuće održavanje takvih stanova… poštujte zakupce, više ste vi nama zakupcima dužni , nego mi vama verujte mi . Ne zaboravite i na greh sa kojim ste opteretili vaše buduće generacije , dovodeći u pitanje nečije zdravlje živeći u tako nehumanim uslovima. Ono sve što ste vi uradili ljudima, od srca želim da se vama i vašoj deci taj amanet koji im ostavljate , vrati na isti način , a možda i par puta više. Oteto prokleto ,

      1. bas tako – oteto prokleto! meni je kuca oteta i uzurpirana vec decenijama od strane „zasticenog podstanara“ koji ima jos jedan stan, a za ovaj placa kiriju 390 dinara. iako ja zivim kao podstanar, on ima veca prava, a moja porodica vec 3 generacije ne moze da resi ovo pitanje. da, slazem se, treba da im se vrati sve kako su zasluzili!

   3. Zaštićeni stanari (a ne podstanari) smo postali 1992. kada je izvršena privatizacija stambenog fonda. Tada je država omogućila svim nosiocima stanarskog prava nezavisno od toga da li su bili u društvenom, državnom, privatnom nacionalizovanom, privatnom konfiskovanom stanu ili stanu koji je pripadao preduzećima iz Hrvatske , Slovenije i drugih bivših republika ili tim republikama sada stranim državama, dakle svima njima je omogućeno da postanu vlasnici stanova na kojima su imali stanarsko pravo (koje je tada pretvoreno u zakup na neodređeno vreme). Samo nama, nosiocima stanarskog prava u privatnim NEnacionalizovanim stanovima nije data ta mogućnost. Država je odložila rešavanje našeg pitanja do 2000. godine i, kao što vidimo, rešila ga je tek 2016. i to na nakaradan način. Mi smo nastavili da plaćamo zakupnine koje smo plaćali i dotle pa se zato odomaćio izraz „zaštićeni stanari“. Te zakupnine su inače, poštovani Gospon Lazo, bile iste kao i one koje su plaćali ostalih 700.000 nosilaca stanarskog prava. Jedino što je različito, to je da su oni za 400 ili 500 maraka (i slovima četiri stotine do pet stotina maraka) otkupili trosobne i četvorosobne stanove u centru a mi smo nastavili da plaćamo zakupnine. Inače kad me već pitate, u centru nije loše, mada je malo bučno. Ali šta da se radi. Kad se moj pradeda tu doselio postojao je samo centar. Osim toga, ukusi su razni. Osobi koja je kupila taj stan kao neuseljiv za pare od prodate njive, prija ta gradska galama. Dosadila joj je seoska tišina, tako da jedva čeka da me istera.

4. Stanar – korisnik stana čiji sam vlasnik i nakon donošenja novog zakona i povećanja zakupnine sa 5 na 15% od tržišne zakupnine nastavlja da plaća po starom i da se pravi luda. Prinuđen sam da ono što mi po zakonu pripada tražim preko suda. Prvi put sam tek ove godine ušao u stan čiji sam vlasnik, a koji je kupio još moj deda i to ne po simboličnoj ceni kako pokušava da se predstavi ( za taj novac se pre pola veka mogla kupiti kuća na kosančićevom vencu). Stan čiji sam vlasnik je nesavesnim korišćenjem doveden u katastrofalno stanje, za obnovu će mi biti potreban verovatno kredit od 30.000 €. Tri generacije zaštićenih stanara koji su bagatelno tu stanovali nisu se udostojili ni da okreče stan za koji se tako grčevito bore.

   1. Zašto je Vaš deda kupio stan sa zaštićenim podstanarom, stan u kome on kao vlasnik nije mogao da živi sve dok ne reši pitanje stanovanja ljudi koji već zakonski i regularno sa ugovorom već žive u njemu, umesto da lepo kupi kuću na Kosančićevom venci i odmah se useli u nju. Znate zašto? Zato što je očekivao da će stanara izbaciti na ulicu, očekivaio je njegovu smrt, raspad porodice ,ednostavno , bio je loš čovek ili slab biznismen. Na tuđoj nesreći ne gradi se sreća koja se ostavlja svom unuku. Možda Vam je ostavio stan ali možda i greh, ne znam…Možda mi Vi odgovorite

      1. U to doba je svaka nekretnina koja se kupovala imala nekoga ko je tu stanovao. Moj deda je kupio od istih vlasnika kupio kuću i stan, u kući su takođe živeli neki ljudi, koji su se iselili, iz stana nisu. Nemojte molim vas da pričate kakav je čovek bio moj deda, a kakvi ste Vi to se jasno vidi iz nekoliko Vaših komentara.

5. Postali smo zaštićeni stanari zamenom stanova. Društveni za stan u privatnom vlasništvu. Uložili smo u taj stan mnogo novca, uveli trofaznu struju, promenili sve vodovodne i kanalizacione cevi, parkete, drvenariju, uveli centralno grejanje. Vlasnik je bio vrlo zadovoljan, jer nije mogao da ozdržava stan.Sadašnji vlasnik je to postao a da nije dao ni jedan dinar, nasleđivanjem tazbine svoje majke.Mi treba da ostanemo bez krova nad glavom. Stan ne možemo da menjamo, aovaj je prevelik, ne možemo da ga podelimo u dve stambene celine, nemamo mogućnosti više da ga održavamo, niti da plaćamo preveliku zakupninu.
   Mislim da je ideja da se udružimo i formulišemo naše zahteve i tražimo zaštitu.

   1. Jedino pravo rešenje, uz uslov da se ne gladedaju lični , nego zajednički interesi. Neophodno cje da se udružimo, ima i među nama i našoj deci obrazovanih ljudi , pravnika.

6. Moja majka je 2 stana u državnoj svojini (svojih roditelja) zamenila stan za jedan u privatnoj svojini, polovinom prošlog veka. Da bi pazila na bolesne roditelje. Svi stanovi – i ti državni i ovaj privatni su na Starom gradu.Tada nije bilo bitno da li je vlasnik država ili privatno lice. Kako je moj otac, a njen muž umro rano, a ona se kasnije mnogo mučila sa bolesnim
   roditeljima, nikako nije mogla da shvati da stan nije njen ni da ga poseduje formalno neka žena koja u njemu nikad nije živela, dobila ga je čudnim putem. Danas, kad su i moja majka, otac i njihovi roditelji mrtvi, ja se mučim sa plaćanjem dažbina.Ne smem da ga izdajem, prepravljam, popravljam – treba mi saglasnost vlasnice koju nemam. Prva susteka, u istoj poziciji kao i moja majka, rođaka nekog političara – dobila je na kontu tog stana stan na Starom gradu koji otplaćuje na male rate… Mi ostali možemo samo da čekamo dan kada će sve što su naši roditelji stekli zbog nepravednih odluka države čiji smo poreski obveznici – postati beskućnici. Dakle, nikom nisam otela stan, moji su dali 2 stana za ovaj iz kog me sad izbacuju. Ceo život su uplaćivali u stambeni fond, nisu dobili ništa. Samo nepravdu. Ko i ja.

7. Prema anketi rađenoj za Vladu Srbije sredinom 90-ih godina, najveći broj vlasnika stanova, oko 90% , čine posleratni kupci neuseljivih stanova, dakle osobe koje su ulagale kapital u posao koji je po definiciji špekulantski i kojima apsolutno niko ništa nije oduzeo. Upravo zato vlasnici, a nažalost i resorno ministarstvo, uporno odbijaju da se sačini precizna statistika kako bi se konačno utvrdilo koliko je među vlasnicima onih kojima je posle rata oduzeto pravo korišćenja stana a koliko ovih vlasnika-špekulanata. Istovremeno se odbija objavljivanje podatka koliko među tzv. zaštićenim stanarima ima starosedelaca Beograda koji su u tim stanovima živeli godinama pre 1941. pa niko nije imao potrebe da ih u te stanove nasilno useljava 1945. Zahtev pojedinih stanara upućen resornom ministarstvu da im se dostavi dokument na osnovu koga su „ubačeni“ u tuđi stan pa sada treba da budu iseljeni, kao i dokument na osnovu koga je njihovom vlasniku oduzeto pravo korišćenja stana, uporno ostaju bez odgovora.

   1. Potpuno ste u pravu

   2. u moju kucu je posle rata useljen podstanar jer je bilo „viska prostora“. kuca je bila u porodicnom vlasnistvu mnogo pre rata. kuca je prakticno oduzeta jer podtsnari ne placaju nikakvu kiriju

8. Postoji vrlo jednostavan način da se utvrdi da li je vlasnik „žrtva istorijske nepravde“ ili posleratni kupac neuseljivog stana, dakle osoba kojoj niko ništa nije uzeo već je sama svesno ulagala kapital u potencijalno vrlo profitabilan posao. Naime, sada Zakon u članu 141. predviđa da postupak za iseljenje stanara pokreće vlasnik podnoseći organu lokalne samouprave samo dokaz o vlasništvu i ugovor o zakupu stana. Dakle, uopšte ne mora da dokazuje da mu je oduzeto pravo korišćenja stana. Zato je potrebno dopuniti ovaj član obavezom vlasnika da stavi na uvid i dokument kojim mu je to pravo oduzeto. U našem Udruženju postoji osoba čiji vlasnik je stan kupio kao neuseljiv 2014. godine. Prema ovom zakonu on je osoba kojoj je stan oduzet 1945. pa će tako o trošku države koja će obezbediti smeštaj stanarima, inače starosedeocima, stan koji je kupio kao neuseljiv postati desetostruko skuplji useljiv.

   1. Poštovana,svi treba da pokažu svoja dokumenta.Uključujući i zaštićene stanare.Jer da bi vas država štitila,treba to da vam bude jedini krov nad glavom, a ne da se ispostavi da imate imovinu koju rentate.. i da tražite nekakvu zaštitu..

9. Vidim da ovde u stvari ima 3 kategorije ljudi:

   1. Oni koji su dobili pravo da otkupe stanove za tepsiju ribe jer su stanovi bili vlasništvo njihovih firmi koje su i platile izgradnju iz stambenih fondova.

   2. Oni koji su plaćali dugoročnu zakupninu u određenom procentu od tržišne, ali nisu mogli da otkupe te stanove jer su oni u vlasništvu privatnih lica.tzv zaštićeni stanari.

   3. Oni koji su uplaćivali u fond kao i svi ostali, ali nikad nisu dobili stan i u konačnoj jednačini ostali bez ičega i od početka morali da se snalaze

   1. Miloše, potpuno ste u pravu. Sa jednom malom ispravkom. Prema ljudima koji i posle 20 godina rada i uplaćivanja stambenog doprinosa nisu dobili stan učinjena je strašna nepravda. Često su i muž i žena radili dakle zajedno imali 40 ili više godina staža pa su ipak ostali podstanari. Razlika između njih i nas je u tome što mi čak nismo imali pravo da uopšte tražimo stan u našim radnim organizacijama jer smo po zakonu bili osobe sa definitivno rešenim stambenim pitanjem. Država je izjednačila stanarsko pravo na društvenom i na privatnom stanu tako da mi sa stanarskim pravom na privatnom stanu nismo imali pravo da tražimo stanarsko pravo na društvenom stanu jer bi ispalo da hoćemo da imamo dva stanarska prava. S druge strane, mnogi su iz porodičnih razloga menjali stanarsko pravo na društvenom za stanarsko pravo na privatnom stanu. Bilo je slučajeva da su dva društvena stana menjali za jedan privatni ili obrnuto radi spajanja ili razdvajanja porodica. Opštine su potvrđivle te zamene kao zamene istovrsnih prava. I sad zamislite kakva je to prevara kad vam država koja je donela zakon po kome su ta dva stanarska prava ista, posle dvadeset godina kaže da ta prava nisu ista i da morate da se iselite iz tog stana. Povrh svega čitate reakcije i komentare čitalaca koji vas nazivaju uzurpatorom tuđe imovine.

      1. Shvatam ja poentu o čemu se radi. Tad su bila takva vremena i drzava je smatrala da je sve to njeno. I nečiji stanovi koje je oduzela i stanovi koje je (preko firmi) izgradila.

         Neko je u tom ruletu odlično prošao(nov stan u centru), neko malo lošije(nov stan u spavaonici Novog Beograda ili Rakovice),
         Neko je osrednje prošao, živeći u stanu koji je nekad bio nečiji.tj.oduzet je.

         A neko je ostao i bez stana i bez para odnoso u konstantnom podstanarstvu, moguće čak da je i kupio stan od ovih koji su ga dobili za tepsiju ribe. Neću pricati da su pri tom postali duznici u,narednih 30 godina.
         Tako da ima, i boljih i losijih opcija

   2. Miloše, delimično ste u pravu.
      1.Kategorija društvenih stanova – koje su gradile firme i državne institucije.
      A) Ovde su u prvoj privatizaciji – otkupu stanova po zakonu o stambenim odnosima iz 88 ili 89 prvi kupci prošli najlošije,platili su skuplje.
      B) Na početku druge druge privatizacije po Zakonu o stanovanju, čim je usvojen prošli malo bolje nego pod a) ali skupo u odnosu na c.
      C) dalje po privatizaciji po Zakonu o stanovanju od 93 i td – otkupljivani stanovi za 2 paklice cigareta – usled inflacije – ovi su prošli najbolje.
      2. Stanarsko pravo pravo u stanovima privatne svojine
      A) nacionalizovani stanovi koje su otkupili stanari
      B) nacionalizovani stanovi koji nisu otkupljeni, pa su naknadno vraćeni u postupku restitucije
      C) stanovi koji nisu bili nacionalizovani, imali su zasnovan podstanarski odnos koji je potpisivanjem ugovora o korišćenju stana bio konvertovan u stanarsko pravo
      Ovde treba dodati da je u privatnoj svojini stanarsko pravo postojalo negde i pre 2 sv. rata, ali se stambenim zakonima poatepeno ukidalo od 1959 godine pa nadalje.
      3.ova kategorija je najgore prošla. Bili podstanari i ostali podatanari pod tržišnim uslovima.