„Zaštićene stanare“ čeka masovno beskućništvo

obraćam vam se ispred Udruženja korisnika stanova u privatnom vlasništvu Srbije (UKSUPV) sa molbom da se, prisustvujući našem svakodnevnom protestnom okupljanju ispred zgrade Predsedništva Republike Srbije počev od srede, 30. oktobra 2019. godine, upoznate sa sadržinom naših protestnih zahteva i situacijom u kojoj se naše članstvo nalazi i da o svemu informišete javnost.

Naše Udruženje štiti interese veoma ugrožene i sada već gotovo potpuno obespravljene grupe građana koju čini nekoliko hiljada porodica zakupaca stanova u privatnom vlasništvu, tzv. “zaštićenih stanara“, mahom starosedelaca centralnih opština Beograda ali i drugih velikih gradova u Srbiji – Niša, Novog Sada, Kragujevca, Subotice itd.

Radi se uglavnom o populaciji starijih sugrađana, penzionera i sada već finansijski potpuno iscrpljenih ljudi.

Bez namere da vas ovom prilikom detaljnije upoznajem sa našim problemom, u daljem tekstu vam iznosim samo najosnovnije informacije o suštini problema sa kojim se suočavamo.

Iako naš problem i potpuna pravna nesigurnost u kojoj se nalazimo datira 30-ak godina unazad, naš položaj je dodatno dramatično pogoršan donošenjem Zakona o stanovanju i održavanju zgrada iz 2016. godine.

Odredbama ovog zakona nametnute su nam izuzetno visoke zakupnine, potpuno nedostižne za većinu naše populacije.

Pored previsokih zakupnina, troškova tekućeg održavanja i hitnih intervencija zgrade, dužni smo da izmirujemo i porez na imovinu za stanove u kojima smo zakupci iz kojih država namerava da nas iseli o trošku svih poreskih obveznika a u interesu većinom neoriginalnih vlasnika koji su stanove u kojima živimo otkupili od prvobitnih vlasnika kao neuseljive, po ceni višestruko nižoj od tržišne.

Neoriginalnim vlasnicima – kupcima neuseljivih stanova sa našim porodicama u njima država nikada ništa nije oduzela pa ne smatramo da ima obavezu ni da im bilo šta vraća, pogotovo ne na teret svih građana Srbije.

Prema odredbama važećeg Zakona o stanovanju, ne platimo li tri uzastopne mesečne zakupnine prestaje nam pravni osnov za korišćenje stana a ubrzo potom i izbacivanje na ulicu po odluci koju donosi upravni organ a ne sud.

Ovu sudbinu su mnogi od nas već doživeli (mediji su već pisali o slučaju Dobrile Petrović) a, ukoliko neustavne odredbe Zakona o stanovanju ostanu na snazi, uskoro nas čeka i masovna pojava prinudnih iseljenja i beskućništva!

Istovremeno, ne primenjuje se čak ni važeći zakon pa tako, iako je njime predviđena stambena podrška u vidu subvencionisanja zakupnina, nadležni još uvek nisu ni otpočeli rad na izradi odgovarajućih podzakonskih akata koji su morali da budu doneti šest meseci od stupanja zakona na snagu. Nadležne u gradskoj upravi kao da nije briga što ljudi ne mogu od svojih primanja da izmire previsoke zakupnine i što će se zbog toga uskoro naći na ulici!

Naša stečena zakonska prava urušena su najpre Zakonom o stanovanju iz 1992. godine pre čijeg donošenja je stanarsko pravo bilo jedinstveno, odnosno nije postojala razlika između stanarskog prava zasnovanog na stanovima u društvenoj i na stanovima u privatnoj svojini. Po donošenju ovog zakona, stanarsko pravo je preimenovano u pravo zakupa na neodređeno vreme a mi, od nosilaca stanarskog prava koje predstavlja jedan oblik imovinskog prava, u zakupce.

Gotovo milion naših sugrađana, kao korisnici stanova u društvenoj svojini, dobili su pravo otkupa stanova koje su dobili od svojih preduzeća na korišćenje i tako postali vlasnici tih stanova za simboličan novac 90-ih godina.

Nama, međutim, pravo na otkup stana nije priznato. Istovremeno, decenijama smo, radeći, uplaćivali stambeni doprinos kao i svi ostali zaposleni građani ali, za razliku od mnogih koji su od svojih preduzeća dobili stanove, mi nikada za stanove nismo mogli ni da konkurišemo jer smo smatrani stambeno obezbeđenima!

U stanove u kojima decenijama legalno živimo (nismo uzurpatori tuđe imovine, kako nas nepoznavaoci prilika ponekad nazivaju) ulagali smo i znatna materijalna sredstva a sada država nekima od nas koji takvo rešenje uopšte dočekaju živi priprema preseljenje u socijalne gradske stanove normirane kvadrature na dalekoj periferiji grada.

Na probleme naših članova ukazivali smo godinama unazad svim relevantnim institucijama počev od predsednika Srbije pa naniže predlažući pravednija i trajnija rešenja ali sva naša dosadašnja obraćanja nisu naišla na bilo kakav odgovor. Vlast naša obraćanja sve vreme uporno ignoriše dok istovremeno nalazi rešenja za mnoge druge ugrožene grupe. U bliskoj prošlosti država je, što svakako pozdravljamo, stambeno zbrinula mnoge pripadnike romske zajednice, izbeglice, vojne beskućnike itd. Za našu populaciju, međutim, ne nazire se nikakvo rešenje.

Prepušteni smo sudskim postupcima koje vlasnici stanova pokreću tražeći naše iseljenje. Zbog istrajnog ignorisanja naših obraćanja, kao i zbog činjenice da je naša situacija bukvalno iz dana u dan sve teža i nepodnošljivija, preostalo nam je još samo da se okupimo na ulici i tu potražimo rešenje naših problema i prijem kod predsednika Srbije.

S poštovanjem.

Potpredsednik UKSUPV