Ako ministar prosvete mora da gostuje na proslavi na Informeru, da li ćemo mu dozvoliti da školskim kalendarom obezbeđuje publiku za Ekspo?

Bez obzira na nadljudske napore onih koji uporno pokušavaju da nas ubede da je sve u redu, nemoguće je bilo ne primetiti kako je protekla prethodna školska godina, a ona je protekla u represiji i posledično – u strahu.

Parola kojom јe taj strah negovan, Ćuti, proći će, može i gore, sad je već jasno da ne stoji, jer ne prolazi, sve je gore, a šteta koja je učinjena teško će se popraviti.

– Kakva, bre, represija? – zapitao se nedavno ministar prosvete, u svom maniru.

Upravo ta koju on sa svojim saradnicima sprovodi već godinu dana po školama, bez sumnje smišljeno, a sada već sigurno i sa uživanjem.

Bilo je par dobrih pokaznih vežbi, ljudi su se, zatečeni, uplašili i ućutali, ali ćutanje nije pomoglo, jer svi polako dolaze na red.

Tokom cele školske godine, iako u senci drugih događaja, nisu prestala otpuštanja i suspenzije nastavnika, kao i razrešenja nepodobnih direktora.

Strah i muk koji su zavladali pred ovim naletom osvete, bili su samo inspiracija za sledeći nivo igre koja je u toku, a koja se zove uništavanje škola.

Nisu oni počeli ovu igru, traje to dugo, ali svakako su uveli nova, oštrija pravila i nove prakse.

Kad dođe na red poštovanja zakona, koriste pravo jačeg, zaboravljajući da je dužnost ministarstva pre svega da obezbedi funkcionisanje sistema obrazovanja i vaspitanja, a da to podrazumeva uzajamno poštovanje i saradnju sa svim učesnicima nastavnog procesa.

Ranije se, doduše retko, dešavalo da ministar postavlja direktore mimo volje kolektiva, sad je to, reklo bi se, redovna praksa.

U međuvremenu je postalo jasno da ministar, u stvari, ne poštuje nastavnike, samim tim ni volju kolektiva, što bi u svakom iole normalnom društvu, bilo ne samo po zakonu i korektno, već i za dobrobit škole, a pre svega učenika koji je pohađaju.

Ne poštuje on ni njih, ni njihove roditelje. O postavljenim licima na funkcije direktora ili v.d. direktora škole nema smisla raspravljati.

Ima tu svega, od sjajnih do skandaloznih biografija. Ipak, ono što ih povezuje je da su na zajedničkom zadatku – smiriti škole i, ako je ikako moguće, ugušiti svako kritičko mišljenje.

Strah je moćna manipulacija, pa se trenutno čini da su dobrim delom i uspeli.

I zato svaka čast svim hrabrim nastavnicima čije škole su na meti ovog rušilačkog pohoda, a koji u odbrani dostojanstva svog i svojih učenika, trpe ozbiljne posledice i ne odustaju.

Jedna od novina, popularna u poslednjih godinu dana, je i neimenovanje direktora škola u zakonskom roku, samim tim i držanje kolektiva, ali i učenika i roditelja, u neizvesnosti i strahu.

Ne treba podsećati, ministar to sigurno zna, iako u nekim slučajevima ignoriše, da je njegova obaveza da u zakonom određenom roku, donese rešenje o imenovanju direktora škole ili raspiše novi konkurs.
Sve drugo spada u nepoštovanje zakona i nesavesno obavljanje funkcije, te dovodi školu u bezizlaznu situaciju i ugrožava njen rad.

Zli jezici bi mogli reći da sad ministar blokira rad škola. Svesno ili ne, za školu u takvoj situaciji – manje bitno.

Međutim, da li se baš tako može zaobilaziti zakon? Verujem da trenutno deluje lako, to je naša tužna svakodnevica, ali odakle ideja da će ovo bezakonje doveka trajati?

Trideset dana se čini kao razuman zakonski rok za odlučivanje o imenovanju direktora škole, trebalo bi da ministar ima vremena, jer je to u opisu njegovog posla.

Svakako mnogo pre nego učešće u kampanji na lokalnim izborima gde nije kandidat, gostovanje u emisijama sa oskudno obučenim voditeljkama, da ne govorim o onom mučnom sunovratu koji je trebalo da bude božićna proslava na Informer televiziji, a u kom je, na užas velikog dela javnosti, učestvovao kao ministar prosvete.

Kakva očekivanja smo uopšte mogli imati od nekog ko predaje Etiku našim budućim kolegama na Učiteljskom fakultetu, a čije je (ne)akademsko ponašanje predmet odlučivanja Etičke komisije?

Od nekog ko je profesionalni gost tabloidnih medija odavno i ko unazad godinu dana to gostoprimstvo koristi kako bi, navodno, promovisao rad Ministarstva prosvete, a u stvari preti, kažnjava i ponižava celokupnu prosvetnu zajednicu?

Kada ovako sagledamo prethodnu školsku godinu, onda zaista ne treba da nas čude njihovi planovi za sledeću.

Ipak je sad do nas, jer ako ministar, iz samo sebi znanih razloga, mora da gostuje na božićnoj proslavi na Informeru, da li ćemo mu dozvoliti da školskim kalendarom obezbeđuje publiku (još gore, scenografiju) za Ekspo?

Nikad takva obaveza nije postojala u kalendaru za, recimo, Sajam knjiga iako su, srećom, mnogi nastavnici redovno vodili svoje učenike na ovu manifestaciju.

Na našu žalost, Sajam knjiga je još jedna od žrtava osvete koja se sprovodi nad kulturom i prosvetom i, naravno, potpuno nepotreban događaj za one koji treba da vode decu na Ekspo.

Do nas je ovog puta, do učitelja, nastavnika, saradnika, direktora škola. Naša je obaveza da ne dozvolimo da takva ideja ostane u školskom kalendaru i u godišnjim planovima rada škola.

Morali bismo bar u zaštiti učenika biti zajedno, jer je to naša dužnost od prvog dana kad uđu u školu do kraja njihovog školovanja.

Oni to od nas očekuju i nadam se da ih nećemo izneveriti.

Ne smemo.

Autorka je profesorka u Muzičkoj školi „Josip Slavenski“ u Beogradu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.