Zavaravanje sa demokratskim blokom

Zagorka Golubović Događaju se stvari koje uteruju strah u kosti s obzirom na sve ekspanzivniju ofanzivu ekstremne desnice i ultranacionalista (sa stalnim približavanjem i DSS-a tom bloku); a to što se dogodilo na prvom majskom zasedanju Skupštine može se shvatiti kao probni balon, koji je, kao što su desničarske stranke i predviđale, prošao bez mnogo buke, pa čak i bez adekvatnog reagovanja na neumesnu preporuku Havijera Solane šta treba da čini Boris Tadić u pogledu sastava nove vlade (jedino je Doris Pak izjavila da Solanina preporuka u pogledu sastava nove vlade u tom pogledu ko treba da upravlja organima bezbednosti, nije bila mudra, dok poslanici DS na agresivne optužbe da je DS pion Evropske unije, nisu imali ozbiljne odgovore). Ustručavanje demokratskih stranaka da reaguju na neodgovarajuće poruke iz EU, a njih je bilo više ne samo ovom prilikom, pokazuje da nisu shvatile da je iskrenost prema građanima (koji o tim kontraproduktivnim izjavama govore) od značajnog uticaja za pridobijanje pristalica.
Ne bih prešla ni preko odgovornosti građana, koji su zaboravili da je „građanska neposlušnost“ prvo slovo azbuke liberalne demokratije i osvešćenog građanstva, koje shvata kao svoje pravo da se pobuni kada su ugroženi interesi i građanska prava, ako nam je stvarno stalo do demokratskih promena. Čini mi se da tu lekciju nisu doučili građani Srbije, jer sedam godina posle 5. oktobra pokazuju da su u stanju da se masovno okupe samo kada nas naši sportisti obraduju novim medaljama na svetskim takmičenjima, ili naši muzički brendovi pobede na međunarodnim koncertima. Nedavno istraživanje uverava nas da je kod građana još umnogome zadržan paternalistički odnos prema državi i predstavnicima moći, jer smatraju u većini da su za demokratsku tranziciju zaduženi i odgovorni samo političari, a da odgovornost građana (ispoljena u petooktobarskim događajima i onima koji su tome prethodili) prestaje posle završene smene vlasti. To smo čuli i od mladih ljudi koji su prodemokratski orijentisani, da su krivci za ovakvo nepovoljno stanje (koje je prestalo da bude kretanje) oni koji su na vlasti, a da je njima, građanima, ostalo da „izvrše kao jedini izbor apstinenciju“, da bi „kaznili političare i političke partije“, ne pitajući se da li time kažnjavaju i sebe same, budući da se time smanjuje broj glasača za pobedu demokratske opcije, a rastu šanse radikala da, izvođenjem svog disciplinovanog glasačkog tela, dođu na vlast. Treba se dobro zamisliti u ovakvoj (opasnoj) situaciji nad takvim rezonovanjem, iza kojeg se, možda, skriva bekstvo u apatiju (što ne znači da rastuća apatija sedam godina posle 5. oktobra nema debelih razloga), ali i bekstvo građana od odgovornosti, što je od suštinske važnosti za odbranu demokratije, koja je sve više ugrožena, jer na planu sistema vrednosti i shvatanja „naše tradicije“ (kao klerikalne i monarhističke strukture vlasti i nacionalističke interpretacije partriotizma) sve se više nameću ideje SRS, od kojih nije daleko ni DSS i zato se treba upitati dokle ćemo sami sebe da zavaravamo da su na poslednjim izborima pobedile „demokratske snage“ (ako se u to uračuna politika DSS i kalkulantska politika G17 Plus), budući da nam je moralo postati jasno kakvu politiku vodi DSS još od samog početka prevrata, kada je već 2001. rasturao DOS i štitio kadrove iz bivšeg režima (R. Markovića, generale Tomića i Pavkovića, R. Bulatovića), dajući im šansu da zaustavljaju proces reformisanja društvenih institucija nasleđenih iz bivšeg režima, i koji je posle ubistva premijera Đinđića šurovao i sa Legijom kao prvooptuženim u procesu suđenja, sprečivši neophodnu lustraciju, da bi 2004. omogućio većinsku vladu uz pomoć Miloševićevog SPS. Sve su to dobro poznate činjenice i veruje se da ih ne treba ponavljati, ali uprkos tome, verovalo se da Koštunica neće ići tako daleko da diskredituje i sebe i svoju stranku otvorenom saradnjom sa radikalima, budući da se doimalo da je saradnja sa SPS manje zlo. A drugi čin na koji prelazim, nadam se da je potpuno razorio politički kredibilitet DSS i njenog predsednika.
Drugi čin. Prethodni tekst pisan je dok se još uvek nije shvatalo da Vojislavu Koštunici nije svojstvena nikakva „doslednost“ i kada je prekid pregovora o sastavu nove vlade takozvanog demokratskog bloka bio izglednija opcija, a sa tim i novi izbori. Naime, pre nego što je objavljeno da je došlo do nastavka pregovora i na kraju do izbora nove „proevropske i prodemokratske“ vlade u čiji sastav su ušli kandidati DS, DSS i G17 Plus; kada je samo tri dana posle prvog čina DSS napravio salto mortale, da bi sam budući premijer i predsednik te stranke došao na noge Tomislavu Nikoliću u Skupštinu da od njega zatraži da podnese ostavku na mesto na koje je tek izabran. Ako je verovati smenjenom prvom čoveku zakonodavne vlasti, V.K. ga je u prethodnoj političkoj rundi (ili manevru) „molio“ da ni po koju cenu ne podnosi ostavku pod pritiscima DS. Kaže se da je u politici sve moguće. Ipak, bar ja nisam verovala da je moguće da jedan premijer, iako „tehnički“, tako baci pod svoje noge sopstveni kredibilitet, ubeđena da ima bar malo ako ne moralne, a ono političke doslednosti, Mada, naravno, ja ne bih glasala za takvu doslednost.
Međutim, neki „analitičari“ i komentatori ovakvog preokreta (da li je to stavrno bio preokret, ili nama već dobro znana cikcak politika) ocenjuju ovaj neslavni politički demarš Vojislava Koštunice kao „političko lukavstvo“, pridajući tome čak i dozu političke mudrosti, iako je to, po mom skromnom mišljenju, bliže političkom samoubistvu ako je reč o imidžu DSS kao demokratske stranke. Ali, može se prihvatiti da su ova dva brzometna poteza lukavo izvedena, sa računicom da će stvaranjem skupštinske većine sa radikalima uplašiti i DS i inostranstvo, te da će pojačana ucena u pogledu zadržavanja premijerskog mesta za Koštunicu, i mesta ministra policije za Jočića, uroditi nameravanim plodom, ali i da dobije nesrazmeran broj ministarskih fotelja, ako se računa sa izraženom voljom birača na januarskim izborima, s obzirom na to da je DSS, u stvari, bio gubitnik, jer je tek zajedno sa V. Ilićem i Palmom dobio 16 odsto glasova, a pitanje je koliko bi procenata iznad cenzusa dobio da je išao sam.