Zborovi su krik protiv partokratije

Nema političkog sistema u Evropi koji ne predviđa neki stepen ili vid neposredne demokratije. Naš Zakon o lokalnoj samoupravi izričito predviđa zbor, pored inicijative i referenduma, kao oblik neposrednog učešća građana u ostvarivanju lokalne samouprave.

Zbor građana se saziva za nivou mesne zajednice, odlučuje se glasanjem prisutni, usvaja predloge i zahteve, a organi i službe jedinice lokalne samouprave su dužni da se o odlukama zbora izjasne u roku od 60 dana. Naravno da su zborovi zamišljeni kao korektiv i dopuna lokalne vlasti, a ne kao zamena za nju. Ali šta raditi kada lokalne vlasti ne funkcionišu, ili su potpuno delegitimizovane?

Vlast je vrlo brzo istakla sve mane i ograničenja zborova i krenula da se ruga ovoj studentskoj inicijativi i naporima građana da se organizuju. Ali, u tom ruganju i potcenjivanju ponovo čine istu grešku zbog koje smo danas svi ovde gde smo: u društvu bez dijaloga, gotovo paralisanom, sa ogromnim podelama i pod velikom tenzijom. Ne vide, ili ne žele da vide uzrok problema, pa samim tim ne mogu ni da ga rešavaju.

Poziv na zborove razumem kao vapaj protiv ovakve verzije predstavničke demokratije koja očito više ne funkcioniše, pogotovo na lokalu. Kandidovanjem defakto jednog čoveka na svim izborima i svim nivoima vlasti, dobili smo političke pigmeje u Vladi, Skupštini, ali pre svega na čelu opština i gradova. I da se razumemo, to je na papiru legalno u ovakvom izbornom sistemu. Ali da li je legitimno, a pogotovo da li u vremenu političke i društvene krize ti „pigmeji“ mogu biti adresa za rešavanje problema ili osobe oko kojih se organizuje dijalog?

Uzmimo samo primer Beograda. Da li mi uopšte znamo ko su nam predsednici gradskih opština, od kojih neke imaju preko sto hiljada stanovnika? Tek nakon objavljivanja da su zaseli na funkcije, saznajemo da je dobar deo njih samo na papiru iz Beograda (videti primer Zvezdare, Palilule). Nakon toga saznajemo da je većini njih glavni zadatak da se direktno suprotstavljaju aktivistima na protestima u Beogradu (Zemun, Rakovica, Čukarica), a ne da predstavljaju sve građane na teritoriji svoje opštine.

Živimo u jednoj vrsti partijske države, gde se ključne odluke donose na sastancima vladajuće partije, a na inicijativu njihovog bivšeg predsednika. Kako o tome u kom smeru će ići država, kao i o tome ko će biti predsednik koje opštine, direktor javnog preduzeća, ministar, opštinski sekretar, direktor škole ili doma zdravlja, specijalizant u bolnici.

To nije normalno i mora u korenu da se seče. Zato mi deluje da su studenti prvi osetili da ovde nije dovoljno da neka institucija povremeno proradi, ili da se samo neka lica zamene, već da se mora izvršiti kompletna promena političkog i izbornog sistema. Državu kakvu im mi ostavljamo, u kojoj caruje partokratija, korupcija, nepotizam, oni ne žele.

Ne žele da poviju glavu da bi dobili posao, ili obore pogled pred činjenicom da prednost u društvu imaju oni sa partijskom knjižicom, nekom kombinacijom i lažnom diplomom. Zato u ovom momentu treba podržati svom snagom i srcem studente i univerzitete, kao i pomoći ljudima da se na lokalu organizuju u zborove, pokreću inicijative i referendume.

Ali trajne promene mogu doći samo promenom izbornog sistema. Jedino ukoliko direktno biramo predsednike opština i gradonačelnike, možemo očekivati da odgovaraju građanima, a ne partijskom šefu koji ih je stavio na izbornu listu. Isto važi i za narodne poslanike.

Ako ih nismo zaokružili imenom i prezimenom, neće imati osećaj da svako mora da otvori kancelariju tamo odakle je i da četiri godine sluša i zastupa svoje zemljake. Danas oni isključivo gledaju da se dopadnu svom partijskom šefu, ili gledaju da naprave neki skeč zbog „15 minuta slave“. Ali kakve to veze ima sa građanima?

E to je suština zborova. To je vapaj za više neposredne demokratije, ali pre svega za smenom generacija, ukidanjem partokratije i reformom ovog potrošenog i dekredibilizovanog predstavničkog sistema.

Koji su dalji koraci ka ovom cilju – jasno je, neke smo i ovde pomenuli. Da li ćemo kao društvo biti zreli da napravimo bolje, ili idemo u dalje tenzije i ćorsokak?

Autor je direktor Centra za lokalnu samoupravu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.