Kada vidim ove mlade ljude kažem „ovo je Đinđić. Zoran ponovo živi“: Siniša Nikolić za Danas pisao dnevnik

Petak, 3. oktobar

Mrežama kruži snimak pokušaja predsednika Vučića da pronađe slobodno mesto na nekom međunarodnom panelu. Zbunjeno se vrti oko sebe, da bi u jednom trenutku probao da sedne na najbliže mesto. Međutim, neko mu prilazi, verovatno kaže da je to mesto zauzeto i prinosi mu malu, školsku stolicu sa naslonom za pisanje, smeštajući ga u ćošak stola. On nevoljno uzima tu stolicu, privlači je, jedva se u nju zavlači i na kraju odlama tablu za pisanje.

Dvadeset tri godine ranije, stojim ispred sale Evropskog parlamenta, kroz čija velika vrata u gomili izlaze evropski poslanici i funkcioneri. Nekoliko minuta ranije, gromoglasan aplauz označio je kraj govora i ja očekujem da se pojavi govornik, premijer Srbije dr Zoran Đinđić. Srdačno se pozdravljajući sa mnogim od prisutnih u sali, stajao je u hodniku sa šoljom kafe u ruci, koju mu je neko doneo. U jednom trenutku, okružilo ga je desetak zvaničnika EU, razgovor koji započinju više nije srdačan – teme su Kosovo i Hag.

– Srbija mora da pojača saradnju sa Haškim tribunalom – rekao je jedan evroposlanik.

– Isporučili smo Miloševića, odgovorili na mnoge upite suda, spremamo se da uspostavimo svoje tužilaštvo za ratne zločine – šta hoćete još i čime biste bili zadovoljni? Da kolektivno, kao narod, odemo u Hag? – pitao je Đinđić. – Je l’ takav tretman imaju i ostali učesnici u ratovima?

– Nije vreme za konačno rešavanje pitanja Kosova – rekao je drugi diplomata.

– Kada će biti vreme? – pitao je premijer, i ne čekajući odgovor, sam odgovarao: – Je l’ kada na Kosovu više ne bude Srba? Je l’ kada, posle zakonodavnog, sudskog i izvršnog atributa državne suverenosti, koji već imaju, Albanci dobiju i ingerencije nad bezbednošću? Onda kada međunarodna zajednica, nakon rata sa Irakom, bude htela da pokaže da nema ništa protiv muslimana i Albanaca, pa im pokloni kosovsku nezavisnost?

Krug oko njega se povećavao i Đinđić je, odgovarajući na pitanja i komentare, igrao jednu vrstu verbalne simultanke. Svedočio sam kako je premijer Srbije upalio svetlo u prostoriji u kojoj su stranci u mraku pokušavali da završe neki započeti posao. Nije mu trebala stolica – privlačio je, kao magnet, ljude oko sebe.

Subota, 4. oktobar

Narodno pozorište u Beogradu prestajalo je sa radom tokom Prvog i Drugog svetskog rata i nekoliko puta tokom temeljne rekonstrukcije zgrade i scene pozorišta. Danas nije nijedan od svetskih ratova u toku, čak nema ni nekog našeg lokalnog, građanskog. Zgrada nije sakrivena skelama, ni u unutrašnjosti se ne primećuju bilo kakvi radovi.

Zašto se onda zatvara Narodno pozorište? Kažu – zbog podignutih indeksa i u crvenu boju ofarbanih ruku glumaca.

Aha, znači – disciplinovanje ansambla! Pa šta su očekivali? Da mogu tek tako da daju podršku mladosti Srbije, da traže nekakvu odgovornost za pogibiju sugrađana pod nastrešnicom, da pokažu u kakvom društvu žele da žive i glume?

Pa dobro, gde to ima? Pa svuda. U redu, gde to ima u autokratskim režimima? E, tamo nema nigde.

I šta ćemo sad?

Utihnuće pozorišne daske, kažu glumci, dok se ne smene dahije koje su nam poslali, dok ne vratimo društvo u onaj pravac na koji pokazuju podignuti indeksi i krvave ruke.
A vi, koji na odlasku pokušavate da porušite sve za sobom – bez obzira što u pozorišta ne zalazite – šta ćete vi? Da napravite neko svoje, još starije i pitomije Narodno pozorište, sa glumcima koji žele da glume?
Može i tako – zgradu već imate, u pink obojenu.

Nedelja, 5. oktobar

Peti oktobar. Onaj istorijski, bio je 25 godina ranije. Budim se jako rano, kao i u onaj četvrtak pre četvrt veka. Mnogo je sličnosti, pomišljam dok ustajem. Bože, samo da nisam zapao kao onaj mučeni TV reporter u beskonačnom „Danu mrmota“.

Srećom, ovoga puta, umesto u centralu Demokratske stranke u Krunskoj, odlazim u studio TV Nova. Tamo se srećem sa divnom osobom i sjajnom novinarkom Safetom Biševac. Zajedno ćemo, kao 1998. godine, pokušati da objasnimo koliko je važna borba za demokratsko društvo. Onda smo to činili po sudnicama – ona kao novinarka lista Danas, ja kao advokat i branilac tog istog lista.

Te daleke 1998. godine, jedan ministar informisanja izgurao je zakon po kome je samo istina ono što saopštava vlast, a sve drugo je protivno interesima države i podložno kažnjavanju i gašenju takvih medija.

Za divno čudo, i pored drakonskih kazni, uličnih pretnji i administrativnih šikaniranja, list Danas je preživeo i nadživeo mandat tog ministra. Naivno smo verovali da smo raskrstili sa mračnim periodom istorije Srbije. Nismo bili sami – bilo je još nekoliko miliona naivnih.

Negde smo pogrešili. Dugačka je lista razloga da bi bila promišljena u jednom danu. I tako smo nas dvoje, 25 godina kasnije, pokušali – pre svega ovoj deci što pešače od grada do grada, dok ih biju državni službenici i maskirani kriminalci – da objasnimo šta se to dogodilo 5. oktobra 2000. godine.

Većina naših gledalaca kojima smo se obraćali nisu bili rođeni te dvehiljadite, ali imamo zajedničkog poznanika. Onaj naš ministar informisanja – sada je njihov predsednik. Nažalost, i naš. Kakav poraz! Ostavili smo našoj deci u nasleđe našeg mučitelja. Prerušenog, umivenog, sa papskim mirom ukrštenih šaka, obučenog da traje po svaku cenu, naoružanog iskustvom prethodnog diktatora.

Šta reći? Šta poručuje kroz našu borbu taj Peti oktobar?

Dve stvari.

Prva: ne odustajte, vi ste većina, vi ste budućnost, vi ste svetlost.

Druga: kad promenite ovu nenarodnu vlast, ne stajte dok ne budete sigurni da ste uradili sve da se takvi više nikad ne ponove.

Nekada ćete svojoj deci objašnjavati šta se dogodilo jednog datuma, jednog vašeg Petog oktobra. Nemojte da vas bude sramota – kao nas danas.

Ponedeljak, 6. oktobar

Svi režimski mediji bave se vešću koju je predsednik Srbije dramatično izneo veče pre. Doduše, u jednoj, od njega samog režiranoj emisiji, na jednoj, njemu potčinjenoj TV stanici.

Predsednik je, pomalo zbunjeno, gotovo izvinjavajući se građanima, objavio da je tek pre deset dana dobio informaciju vezanu za događaj od pre jedanaest meseci. Onaj događaj koji je u Novom Sadu odneo 16 života i podigao Srbiju na noge.

Verujem da su građani bili zaprepašćeni da predsednik koji sve zna – već 11 meseci ne zna ko je kriv za pad nadstrešnice železničke stanice. U stvari, on zna ko nije, ili bar ne veruje da to mogu biti žene sa malom decom, renomirani stručnjaci, a ponajmanje ministri. Ali u redu, i on je smrtnik – dešava se.

Uglavnom, predsednik je doneo kratak snimak, a TV koja ga je ugostila emitovala je isti sedam puta zaredom, uz manji ili veći zum na glavnom akteru tog snimka.

Šta smo videli? Videli smo jednog momka koji korača kroz kadar, gledajući u svoj telefon u ruci. Videli smo da je na snimku zaokružen datum i neko vreme. Da je ovaj snimak kadar iz filma „Balkanski špijun“, Ilija Čvorović bi upitao Danicu:

– Šta bi ti, Danice, rekla kad bi videla Mišu Bačulova da šeta ispred novosadske železničke stanice?

– Pa ništa, šeta čovek – odgovorila bi Danica.

– E, Danice, Danice, je l’ vidiš koliko si ti naivna!?

Kako obraćanja šefa države obično prate sve uticajnije ambasade u zemlji, zamišljam depeše koje su povodom tog obraćanja poslali svojim matičnim zemljama:

„Predsednik Srbije je ukazao na mogućnost da pad nadstrešnice, koja je ubila 16 ljudi, nije bio posledica nestručnosti i korupcije, već da se radi o terorističkom činu koji je moguće počinio opozicioni gradski odbornik, za šta je priložio snimak nadzorne kamere na kome se vidi dotični odbornik koji nonšalantno hoda stanicom i gleda u telefon. Takođe je saopštio da nije zadovoljan obimom prisluškivanja svojih neistomišljenika i ljudi koji protestuju i da bi za taj posao pre angažovao svoje dete.“

Izraze lica onih koji su primili te depeše – ne mogu da zamislim.

Utorak, 7. oktobar

Preko jednog mog saborca iz vremena borbe protiv režima Miloševića, novinara Dragana Novakovića, kontaktirala me ekipa RTV Slovenije. Zapravo, njih dvoje – Saša i Gašpar. Prave prilog za svoj TV dnevnik i internet izdanje o petooktobarskim promenama u Srbiji.

Jako simpatični, veoma informisani, postavljaju pitanja na koja je jako teško odgovoriti. Malo snimaju, malo pričamo bez kamere. Vidim da im je stalo da i Srbija bude deo Evrope kojoj oni pripadaju.

Kažu da njima nedostaje ta životna ležernost koju mi imamo, a veruju da nama fale njihove radne navike i disciplina.

– To je verovatno mislio i Tito – kažem ja kroz šalu – kad nas je sastavio u jednu državu.

Slovenački novinari pitaju kako nam se ponovo dešavaju protesti slični onima iz dvehiljadite. Kako to da danas državu vode oni koje smo smenili petog oktobra?

– Nismo sproveli lustraciju – kažem – nismo ovladali onim alatima demokratije koji su neophodni za uređeno društvo. Nedostaju nam slobodni mediji, borba protiv korupcije, moderan školski sistem, efikasno pravosuđe, uspešna diplomatija.

– Ali kako su tu tranziciju iz zatvorenog totalitarnog društva lako, brzo i bez sukoba sproveli drugi narodi: Česi, Slovaci, Poljaci, Mađari, Rumuni, Bugari, pa i mi Slovenci?

– Pretpostavljam zato što nisu ratovali jedni protiv drugih kao mi, skoro čitave devedesete – kažem. Verovatno zato što smo izgubili korak sa svetom baveći se time ko je od nas koje nacionalnosti, da li su mu preci proganjali naše pretke, poverovali u priču o nebeskom narodu i tako uspeli da se posvađamo sa čitavim svetom.

Ta svađa je dovela do sankcija, gašenja medija, još veće izolovanosti, nedovoljne obrazovanosti i slepog verovanja u vođu koji nas je uveravao da smo na pravom putu.

U startu smo kasnili deset godina za vama, uhvatili smo korak od 2000. do 2003, zatim ubili svog reformatora, pokušali bez njega do 2012, i onda ponovo upali u paukovu mrežu koju je ispleo novi autokrata.

Ono što daje nadu jesu ova deca na ulicama – njihovi su koraci duži i odlučniji od naših i imamo šanse da vas stignemo.

– Kad se to desi – verujemo da bi se u vašoj zemlji ljudi podjednako radovali kao i u našoj – kažu prijatelji Slovenci.

Sreda, 8. oktobar

Ponovo radi skupštinski rijaliti šou! Narodni poslanici su, posle letnje pauze na kojoj su se zagrevali za skupštinsku debatu pljujući se međusobno na ulicama i u TV emisijama, preskačući razapete kanape šatora u naselju Ćacilend, seli u poslaničke klupe.

Upravo je taj, pomenuti Ćacilend, bio jedna od tema poslaničkih pitanja. Zašto ti šatori blokiraju centar grada, dokle će da stoje tamo i ko u njima boravi?

Najpozvanija da o tome da svoje mišljenje bila je, naravno, ministarka za zaštitu životne sredine. Ministarka je objasnila da u tim šatorima stanuju studenti koji žele da uče i da svojim postojanjem manje zagađuju životnu sredinu nego oni drugi studenti – blokaderi. Ti drugi preturaju kontejnere, vade ambalažni otpad i njime gađaju mirne građane i policiju.

Dodala je da je lično obišla one koji žele da uče i odnela im delo Ive Andrića „Znakovi pored puta“.

E sad – šta je sa onim silnim znakovima koji se ne vide od tih šatora – ministarka nije rekla.

Čekao sam da neko iz opozicione grupe poslanika postavi pitanje koje verovatno svakog građanina najviše zanima, ali nažalost ono se nije čulo.

Pitanje je jednostavno: Zašto studenti koji žele da uče, sada kada su počeli sa radom fakulteti, ne odu na te fakultete i u studentske domove i ne počnu da uče?

Jer oni koji ne žele da uče – sada uče. I polažu ispite.

I one stručne, i one životne.

Jer da su otvorili knjigu koju im je poklonila ministarka, pročitali bi između ostalog ono što im poručuje veliki Andrić:
„Sloboda nije u tome da čovek može činiti ono što hoće, već da ne mora činiti ono što neće!“

Četvrtak, 9. oktobar

Danas je Fondacija „Dr Zoran Đinđić“ ugostila alumniste svoje fondacije, kao i druge mlade ljude koji su želeli da čuju priču o Petom oktobru i iskustva učesnika u tim istorijskim promenama.

Fondacija „Dr Zoran Đinđić“ je, na inicijativu njegove supruge Ružice, a uz podršku i svesrdnu pomoć nemačke vlade, osnovana sa ciljem širenja vizije ubijenog premijera i podrške mladim stručnjacima.

Za 22 godine svog postojanja, Fondacija je poslala na usavršavanje u vodeće nemačke kompanije preko 1.100 mladih ljudi iz Srbije i regiona. Alumni klub fondacije predstavlja razgranatu mrežu stručnjaka koji su danas na različitim uticajnim pozicijama širom Evrope i regiona i koji, deleći viziju Zorana Đinđića, pronose dobar glas zemlje iz koje dolaze.

Ovom prilikom sam imao čast i zadovoljstvo da se obratim tim mladim ljudima i sa njima podelim svoja iskustva, objašnjavajući pre svega ulogu Zorana Đinđića u borbi za bolje društvo i pobedi nad diktatorskim režimom Slobodana Miloševića.

Bio sam iznenađen informisanošću gostiju, koji su mahom bili deca u vreme kad se odvijala naša borba, kao i pitanjima koja su postavljali, a koja su ukazivala da potpuno razumeju dešavanja s kraja devedesetih.

Jedno od pitanja bilo je: da li očekujem da će se u Srbiji ponovo pojaviti neki novi Đinđić?

Odgovorio sam im pričom o jednom, pre više od 50 godina, jako popularnom domaćem filmu – „Valter brani Sarajevo.“

U tom filmu, za vreme Drugog svetskog rata, Nemci su u okupiranom Sarajevu mučili muku i strahovali od jednog partizana po imenu Valter, koga nikada nisu uspeli da vide, a kamoli uhvate.

Na kraju filma, nemački komandant koji se povlači iz Sarajeva zastane na brdu iznad grada, pogleda odozgo preko krovova i kaže svom saradniku:

– Najzad sam shvatio ko je Valter. Das ist Walter – reče i pokaza na grad.

Tako je danas u Srbiji – rekoh. Kad pogledate sve te mlade ljude koji mesecima pešače, tuguju za drugima, bodre se pevajući, bude starije oko sebe, traže pravdu i bolji život – možete slobodno reći:

Ovo je Đinđić. Zoran ponovo živi.

Autor je advokat, nekadašnji šef kabineta Zorana Đinđića

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.