Danas se Srbija cepa linijama podela velikih sila. Svode se tragični bilansi propale tranzicije. Aveti prošlosti, ratne agresije, izolacije, zločina i pljačke, postale su aveti kvislinške putinovske propagande, teorija zavera, virtuelne šizofrenije i socijalne bede, straha od civilizacije, od vakcina, modifikovane hrane, harpova i avionskih preleta. Teret sadašnjice ne podnosi teret prošlosti. Sećanje na premijera samo je znak pored puta. Iako aktuelni premijer opominje, pozivajući se i na nasleđe premijera Đinđića, da na putu promena ubrzamo, a svi znaci u Srbiji opominju, uspori, mi se još uvek nismo dogovorili koji je to put.

Ukoliko su potrebne analogije sa onim vremenom, pitanje je da li je u samoj vlasti uspostavljen taj dogovor. U vladi, u parlamentu, u politikama predsednika i premijera. Još nas davi deficit sudija, tužilaca, naučnika i inovatora, i suficit javne potrošnje, regulatornih tela, korupcije i javnih obmana. Mediji su ponovo ujedinjeni u svakodnevnom propagandnom ratu protiv reformi, Evrope, Amerike, NATO-a, slobodnog tržišta i slobodne savesti. Ciklično trovanje zdravog razuma simptom je i jedne deficitarne kulture, koja generiše kultove deficita.

BNP naše prošlosti je skroman. Za nama je pustoš ne samo sudbinske stihije i pogrešnih opredeljenja, nego i događaja i procesa, koji se nikad nisu desili. Sećanje na atentat opominje na stanje institucija, ne samo stanje političke volje. I dok se suočavamo sa izvesnošću da ni u narednom zamišljenom petogodišnjem planu nećemo izaći iz siromaštva, ponovo se nameće pretpostavka da je institucionalni razvoj sposobnost i privilegija ne samo bogatih, nego i onih koji u vladavini prava vide jedinu alternativu nepovoljnoj ekonomskoj konjunkturi. U tom smislu ohrabruju primeri istočnoevropskih država, ali je u njima obavezno razvijeno sećanje na totalitarnu prošlost koju su nametnuli strani okupatori i domaći saradnici. Tendencije povratka u tu prošlost, pod utiskom agresije na Ukrajinu, koja je relativno uspešna, nisu slučajno najprisutnije upravo u Srbiji. Možda je okupacija Ukrajine nagoveštena već ubistvom premijera Đinđića? S tim pitanjem suočiće se ne samo aktuelni premijer, nego i čitava naša kultura, ne samo politička kultura.

Kako ćemo pregovarati sa EU, približavati se NATO-u, miriti se i ponovo venčavati sa susedima, kapitalizovati ekonomski i socijalno neproduktivnu srednju klasu, i suočiti se s Kosovom, koje je smetnja i Ustavu i našim glavama? Aktuelni i budući akademici, s crkvenim velikodostojnicima, već su se oglasili peticijama u kojima su zahtevali da se dr Vojislav Koštunica izuzme iz svedočenja u predmetu koji se odnosi na pobunu Crvenih beretki, i da Srbija odustane od evropske integracije. Pisac optužnice advokat Srđa Popović bio je i za života, i nakon toga, predmet medijske hajke, slične onoj koja je prethodila atentatu. Napadima i na njegovu ličnost i, uopšte, na slobodu savesti, pokušalo se potisnuti sećanje ne samo na premijera, nego i na aveti i prošlosti i budućnosti, s kojima se premijer dohvatio, sa zlom koje ga je ubilo a nas sve, bez obzira na stavove, trajno unesrećilo.

Establišmentu je zasmetala smrt Srđe Popovića i zbog okolnosti u kojima se moglo ponovo otvoriti pitanje uloge Aleksandra Tijanića, (koji je takođe preminuo u tim danima), u medijskoj pripremi atentata na premijera. I nobelovcu Ivi Andriću dogodilo se da je umro u nezgodnom trenutku, zasenivši smrt Veljka Vlahovića koja je bila prioritet i režima i stanja svesti. Ne tvrdim da se oduzimanjem prava na slobodan život oduzima i pravo i na smrt, i na sećanje, procese koji nisu samo biološki, nego su i sadržaj civilizacije. I ne tvrdim da se prošlost ponavlja. Ali je sećanje ponekad jedini smisao budućnosti.