Zombi Druge Srbije: Šta se, dovraga, desilo sa tom grupom ljudi?

Zapravo, ni sam nije mogao do kraja, iako je bio vrlo pažljiv i temeljan u tome, da odredi šta se, dovraga, desilo sa tom grupom ljudi koja je u jednom vrlo mračnom trenutku naše moderne istorije bila tračak svetlosti. Stoga ću pokušati samo malčice da dopunim, osavremenim i dam lični osvrt na sve to.

Druga Srbija, ili kako se to tada nazivalo – Beogradski krug – bila je grupa ljudi raznoraznih političko-ideoloških ubeđenja koja je početkom devedesetih ustala i viknula protiv velikosrpskog tajfuna koji je sravnjivao gradove i sela i sahranjivao ljude po jamama i masovnim grobnicama. U vremenu opšteg delirijuma, ratne mobilizacije i državne propagande, oni zaista jesu predstavljali glas razuma i minimum elementarne humanosti. I za to im, bez ironije, naklon do poda. Problem je nastao kasnije, ali bih se zadržao samo još malo na prošlom vremenu.

Dakle, Druga Srbija je suštinski bila već poražena iznutra i spolja. Čak nju nije ni dokrajčila ta večna borba protiv ratnozločinačkog nacionalizma, budući da se u tom polju vrlo dobro snalazila, iako je na terenu ta bitka bila izgubljena; ne, ona u biti više nije imala šta izvan tog moralnog otpora da ponudi. Velikosrpska hegemonija bila je sirova, brutalna i otvoreno nasilna, pa je samim time i moralni otpor imao jasan objekat, jasan front i jasan smisao, te je tu ta škola mišljenja zaista pokazala svoju hrabrost, lucidnost i nužnost. Ali onda je došla nova epoha, a maksimum političkog promišljanja Druge Srbije je došao do samog kraja. Ona, jednostavno rečeno, više nije znala da se snađe u mirnodopskom vremenu, te je njen istorijski posao, zapravo, bio završen Petog oktobra, mada ona to nije htela da prizna.

Ruku na srce, polovina Druge Srbije je u međuvremenu pomrla, a druga polovina je uglavnom počela da lunja po bespućima između ruinirane države i društva. Od dvehiljaditih pa naovamo prodavala je svoj moralni kredibilitet za političke položaje i interesne tokove, a oni koji se nisu snašli u tim tranzitnim i tobože demokratskim vremenima postajali su sve kivniji i ozlojeđeniji prema dotadašnjim saborcima, pa su odlazili u totalno druge ekstreme. Retki su ostali verni prvoboračkoj misiji, te su branili obraz, upozoravali da ratni zločini koji su činjeni tokom devedesetih postaju delovi državne politike, ali su oni bili praktično skrajnuti i, štaviše, demonizovani i stigmatizovani.
Nažalost, ono što je devedesetih bilo autentičan otpor kolektivnom ludilu, tada se u dvehiljaditim pretvorilo u ideološki servis tranzicije, da bi se sve to kasnije izopačilo i mutiralo u naprednjačkim vremenima u ozbiljne deformacije i malignitete kroz težak oportunizam i klijentelizam.

Ipak, današnji sledbenici i ljubitelji Druge Srbije – oni koji se razmeću uglavnom po društvenim mrežama i kojekakvim medijima, te pokušavaju da budu veće pape od pape – ne mogu da budu ni senke onoga što su ti ljudi u najzlokobnijem trenutku tokom devedesetih predstavljali. Otuda danas dobijamo možda i najgnusniju mutaciju relevantnog političkog mišljenja, odnosno diskurs koji s pravom govori o genocidu u Srebrenici i aparthejdu prema Albancima na Kosovu, ali bez ikakvog zazora relativizuje ili opravdava istrebljenje Palestinaca u Gazi; koji s indignacijom reaguje na Putinovu agresiju, a istovremeno ćuti pred imperijalističkim nasiljem tzv. Zapada; koji samo vidi četničke kokarde, ali ne vidi da se Novi Pazar vratio na mapu Srbije.

Da budem krajnje otvoren, Druga Srbija je od subverzivnog moralnog vapaja – maltene, pankerskog hardkora u takozvanoj građanskoj inteligenciji tokom devedesetih – postala danas moralistička policija koja brani postojeći poredak u eri globalnog kapitalizma. I zato ću zauvek imati veliko poštovanje prema prvoboračkoj ekipi koja je devedesetih ustala protiv opšteg zuluma – jer to je tada zaista značilo rizik i cenu, ali sve ono što je posle išlo, šta ćeš, bilo je u roku službe tranzitnih i srebroljubivih vremena. A i sve je to, na kraju krajeva, u duhu ljudske prirode.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.