Foto: Danas/Z. S. M.Više javno tužilaštvo u Novom Sadu odlučilo je da ne veruje svojim ušima, već stranačkim telefonima. Odbačena je krivična prijava protiv Damira Zobenice, koga je čitava Srbija čula kako podstrekuje članove stranke na incidente, vršeći time krivično delo ugrožavanja sigurnosti.
Da priča bude još apsurdnija, isti taj Zobenica je, preko Aleksandra Vučića, prvo pokušao sve da nas slaže pričom da je u pitanju nekakva „veštačka inteligencija“. Avaj, kako li smo samo mogli pretpostaviti ovakav ishod?
Sve naše pobede pašće u istu onu mutnu vodu sportskog ribolova Srpske napredne stranke ukoliko ovu borbu izguramo samo „do pola“. Sva su hapšenja, a potom i procesuiranja (o kojima znamo koliko i slep čovek o bojama), izvedena tako da režim mirne duše te iste pojedince može da reinstalira na visoke javne funkcije.
Nijedna ostavka nije podneta na način na koji je trebalo da se podnese, kao čin moralne i objektivne političke odgovornosti. Vučevićeva ostavka, primera radi, izvedena je uz njegovo nastavljeno aktivno delovanje – jer ne bi valjalo da se javnost navikne na ideju da je ovaj, tako poslušan akter režima, trajno nepodoban.
A s obzirom na informaciju da će konstatacija njegove ostavke uslediti nakon završetka dnevnog reda naredne sednice Narodne skupštine, ne znamo zapravo ni kako će to izgledati. Sve deluje kao manevar bez suštinskog utvrđivanja odgovornosti.
Svi će Vučićevi Vučevići, pre ili kasnije, na ovaj ili onaj način, biti vraćeni u igru. NJima zapravo nije ni sviran crveni, već se publici u onoj jeci i dreci učinilo da to mora biti tako, i nikako drugačije.
Mnogi su zviždali, pa su očekivali da se tu negde i sudijska pištaljka čula. Kad ono, sudija okrenuo glavu, ovi na reč kapitena samo malo odmorili, tu negde uz korner zastavicu, a trenutno se, kad deluje da bi njihov tim mogao preuzeti posed lopte, polako vraćaju iz ofsajda. Igra se drugo poluvreme, trebalo je da ih finiširamo – kad viđu vraga, pa mi opet, kako deluje, imamo jednako igrača? Na nama je da osvestimo krhkost dosadašnjih osvajanja terena i shvatimo da se, nakon fantastičnih tika-taka na kojima bi nam pozavidele sve barselone ovoga sveta, mora dati gol. Manje zaljubljenosti u svoju igru, više fokusa na cilj.
Mafija ne daje svoje sinove, elementarno je pravilo porodičnog biznisa Srpske napredne stranke. Niko nije otpisan, niko zaista napušten, jer boss zna da bi to bio početak njegovog kraja. Tako je nameštena igra, ma koliko je smatrali nepoštenom.
A kada će to biti taj famozni kraj – pitaju svi, i na tribinama i na terenu, i oni ispred malih ekrana? Kraj je onda kad kapiten dobije crveni i doživotnu zabranu bavljenja sportom, zbog teške povrede pravila igre.
Autor je pokrajinski poslanik Pokreta slobodnih građana u Novom Sadu
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
