Zverstva i ljudi

Aleksej Kišjuhas Poznati su slučajevi u kojima su se ljudi u izuzetno teškim ili bezizlaznim situacijama okretali kanibalizmu, odnosno ishrani ljudskim mesom. Od polarnih ekspedicija do opsada sovjetskih gradova u Drugom svetskom ratu, ovi tragični slučajevi navode se kao vrhunac užasa. Međutim, u antropologiji je pitanje kanibalizma izuzetno kontroverzno kada je reč o situacijama koje nisu obojene tragičnom prinudom poput krajnje gladi ili mentalnih poremećaja. Dobrovoljni kanibalizam se savremenim i politički korektnim antropolozima dugo činio kao nemoguća i neverovatna praksa među relativno zdravim i sitim narodima planete. Čak i pri suočavanju sa nedvosmislenim dokazima za kanibalističke prakse (npr. među narodom Anasazi iz Severne Amerike ili narodima sa Nove Gvineje) provejava antropocentrička pomisao da prav i zdrav čovek za tako nešto nije sposoban. A sposoban je. I voljan. Zapravo, kanibalizam je primećen među stotinama društava koje su Evropljani „otkrili“ odnosno, kada su ih prvi put kontaktirali, i to sve u nekoliko prošlih vekova. Ova (za naš ukus) bizarna praksa najčešće ima dva oblika: ishranu telima neprijatelja ubijenih u ratu i ishranu sopstvenim rođacima koji su umrli prirodnom smrću. Biolog, geograf i antropolog Džared Dajmond svedoči o ljudima sa Nove Gvineje s kojima radi već četrdeset godina, a koji behu zgađeni nad zapadnjačkim običajima sahranjivanja svojih bližnjih a da im se neučini čast da ih pojede. Jedan od Dajmondovih najboljih radnika napustio je posao 1965. godine da bi učestvovao u konzumiranju sopstvenog nedavno preminulog zeta.
Deluje užasno, tako je. Ali zato nije manje istinito. Ono što je ovde značajnije od samog kanibalizma jeste sama neverica. Jer, dugotrajna neverica antropologa u ovaj tip gastronomije analogna je neverici u ratne zločine počinjene tokom ratova 1990-ih. U procesu koji se, nažalost, izlizano naziva suočavanjem sa prošlošću, poenta je u suočavanju sa užasima koje su radili naši sunarodnici, sugrađani ili čak komšije ili rođaci. Značajan deo negiranja i/ili relativizacije ratnih zločina od strane običnih ljudi dolazi iz stomaka: iskrene neverice da je čovek sposoban za tako nešto. Kao i sa kanibalizmom, ugodnije je jednostavno ne verovati, odnosno apstinirati od razmišljanja. Poslati mozak na godišnji odmor, uprkos činjenicama. Vesti o ubistvima bolesnih ljudi na Ovčari, snajperskim mecima u sarajevskoj deci, silovanjima u Foči, fotografije ljudi iz bosanskih koncentracionih logora koje se od onih iz Aušvica razlikuju samo zato što su u koloru – sve su to činjenice koje kao da ne dolaze do glave. Ili srca. U Nišu jednom beše akcija brojanja do osam hiljada da bi se javnosti pokušalo utuviti koliko je to mnogo života muškaraca i dečaka Srebrenice. Ljude je potrebno šutirati da bi dobili savest, pisao je flamanski autor Luj Paul Bon. Sa dobrim razlogom, čini se da bi se svet srušio ako bi se poverovalo, onako izistinski, u mogućnost takvog mnogobroja ubistava, sakaćenja, silovanja i zlostavljanja običnih ljudi. Međutim, u rušenju ovog sveta, u katarzično istinskom kapiranju svog tog užasa, leži šansa za ozbiljni napredak.
Cela stvar ima još jednu dimenziju. Rečima Gorana Božičevića, mirovnog aktiviste iz Grožnjana u Istri, činjenica koja se i među mirovnjacima neretko previđa jeste da su ratni zločinci takođe ljudi. Ovo njih ne čini boljim, već radije sve nas ostale Homo sapiense čini gorim. Takođe je lagano otpisati ove ljude kao monstrume, kao neljude. Uostalom, kako bismo sami sebe mogli nazivati humani(tarni)ma, ako njih ne bismo proglasili zverima? Ne, oni su naše komšije, vole svoju decu i svoje roditelje, znaju da je „ne ubij“ među deset zapovesti, plaćaju račune za struju i ne pokazuju genitalije na javnim mestima. Suočavanju sa činjenicom da je užas moguć neophodno je pridodati i suočavanje sa činjenicom da je moguće da užas počini bilo ko. Uključujući i nas same. Zločin jeste zverstvo, ali zločinac je čovek, ne zver.