Zviždanje predsedniku na Palićkom festivalu

„Poslednji minut“, sedam dana u „sardinastom“ redu jednosobnih apartmana u prizemlju, jer je potomkinja poželela da vidi kako je to leteti avionom. Ipak, ne može se ni celog života ići u kumovski besplatni smeštaj u starom Kotoru. Valja iskusiti i nešto novo, a na Kefaloniji smo posetili jednu standardnu i jednu jezersku pećinu, obe krajnje upamtljive. Uz to, kada smo otišli da se malo motamo po glavnom gradu insistirao sam i da posetimo obližnji spomenik pripadnicima italijanske divizije Acqui koji su u septembru 1943, nakon Musolinijeve kapitulacije i prestanka okupatorskog statusa, te nekoliko dana sukoba sa nemačkom vojskom, streljani od strane svežeg neprijatelja. Njih pet hiljada je tu skončalo, i dok sam fotografisao spomenik životna saputnica reče: „Znam, hoće da piše kolumnu“. „Možda bih i mogao“, pomislim, dok je moja potreba zapravo potekla iz jednog duga koji sam osetio da se mora vratiti, bar malo. Očigledno ćete o tome uskoro čitati u kolumnističkom tekstu.

U poštanskom sandučetu pronalazim obaveštenje o pokušaju dostavljanja pisma na temu nekakvog saobraćajnog prekršaja koji sam počinio. Pošto sam prilično smiren vozač, pretpostavljam da se radi o posledici legitimisanja koje se desilo 30. juna, nakon šesnaest minuta ćutanja ispred Prve beogradske gimnazije. Saznaću kada se vratim sa Palića i preuzmem pismo u PS Savski Venac.

Subota, 19. jul

Evropski filmski festival Palić ove godine traje pet dana umesto sedam, što je posledica već tradicionalnih nevolja oko finansiranja koje su konačno dobile opipljivost. Prošlog leta je na otvaranju festivala bilo borbeno, i to u mirnodopskom periodu između prethodnih i sadašnjih protesta. Neki mučenik iz ministarstva kulture je tada na polovini svog govora pomenuo predsednikovu zaslužnost za sve što nas okružuje, pa tako i palićki festival, kojom prilikom je iz publike krenulo urlanje i zviždanje. Govor je nekako kroz buku odmucao do kraja, a onda je na scenu stupila pokrajinska premijerka Maja Gojković. Naravno, sledio je novi talas negodovanja, da bi Maja G. idiotizmima koje je čitala („čuveni evropski reditelji Rubljov i Kurosava“) prevela posetioce u domen sažaljenja i ideje da ne bi bilo zgoreg da se to skrnavljenje svega čestitog što pre završi.

Pre desetak dana sam uputio kolumnistički apel nadležnima da s obzirom na društvenu atmosferu koju su stvorili nije uputno da ove godine šalju bilo koga. Verovatno su to i sami shvatili, te je vlasnike moći na otvaranju predstavljao pomoćnik gradonačelnika Subotice za oblast komunalnih delatnosti i javna preduzeća. NJemu zaista, koliko god da jeste „drug član“, nema svrhe zviždati, i jedina protestna neugoda tokom govora je nastala dok je prenosio želje i pozdrave gradonačelnika. Čini se da je i njihovo posredno pojavljivanje u javnom prostoru postalo nemoguće.

Glavni gost, reditelj Sergej Loznica, je u svom otvarajućem govoru, pak, pogledavši levo i desno, primetio da se prvi put nalazi u bioskopu koji čuvaju utvrđene kule (letnja scena u palićkoj šumi je koncipirana kao tvrđava). „Siguran sam za budućnost ovog festivala…“, reče, da bi u tom trenutku pao osigurač i cela otvorena scena i gledalište utonuli u potpuni mrak. Odavno se nisam toliko zabavljao, a nisam bio ni jedini, uključujući gosta čiji je grohotni smeh iz mraka otkrivao čoveka koji uživa u bizarnoj ironiji. Možda se i neko odozdo ili odozgo smejao sopstvenoj šali.

Nedelja, 20. jul

Razgovori sa ljudima iz organizacije festivala imaju zajedničku temu. Naime, svi pokušavaju da nekako racionalizuju činjenicu da se festival uopšte održava, uzevši u obzir zlo i ludilo u kojem se nalazimo. Slažem se sa njima da je odluka na koncu dobra, mada ni sam nisam siguran. Kada se međunarodni festival jednom ne održi gubi se finansijsko učešće evropskih fondova, domaći lešinari očerupaju ostalo i mesto Palića zauzima neki drugi, malteški ili lihtenštajnski festival. Može li se dopustiti da nešto što ima kvalitet i tradiciju prestane da postoji? Ko bi smeo da svoje ime stavi iza takve odluke? Hoćemo li uspeti da spasimo ovu zemlju bez samouništavanja retkih stvari u njoj koje nešto vrede? Predstojeća jesen će doneti odgovor.

Ponedeljak, 21. jul

Moje stanje svesti i osećaj sramote što se uopšte nalazim na filmskom festivalu, umesto da se bavim društveno korisnijim delatnostima, očituje se i u činjenici da sam od pet filmova koje sam počeo da gledam sa četiri izašao posle prvog čina. Skraćivanje festivala smanjilo je i broj tekstova, a pošto radim i intervju sa Sergejem Loznicom ne mora se izdržati svaka irelevantnost do kraja iz strepnje da neću imati čime da popunim novinske stranice.

Javljam prijatelju advokatu da će mi biti potreban njegov savet u četvrtak popodne glede plavog pisma čiji ću sadržaj do tada znati. Raspoložen je za agresivan pristup i hoće da ide i na suočavanje sa sudijom i policajcem-svedokom, ako se radi o onome što mislim. Inače, već danima formiram ideju da iz principa ne plaćam kaznu ukoliko zakonski ne budem morao, preferirajući zatvorsku zamenu. Princip na stranu, ukoliko bi svi tako odlučili dobio bi se sledeći mehanizam iscrpljivanja represivnog sistema. Jedan od mojih urednika traži da mu napišem zatvorski dnevnik. Sve to mi se čini uvredljivim prema eventualnim budućim cimerima, zatvorenim ljudima koji nisu imali mogućnost izbora. Stvari i misli se malko otimaju kontroli.

Utorak, 22. jul 2025.

Sedimo posle doručka i pijemo kafu. Primetim da subotički glumac koji je petnaest godina bio ceremonijal majstor večernjeg program na letnjoj sceni (pomalo hiperboliram, ali teško je zamisliti Kviskoteku bez Olivera Mlakara) ovaj put nije angažovan. Bolestan li je, snima li seriju… Jedna novinarka kaže da je bio uključen u subotičke protestne aktivnosti pa je zbog toga izuzet. Bivam pitan, „čudi me da nisu dobili ‘prijateljski savet’ da i tebe nekako eliminišu, s obzirom na to šta pišeš…“. „Pretpostavljam da generalno nisam bitan“, odgovaram, „a on lokalno jeste bitan i radi se o poruci svima ostalima“. Nadam se da se ipak radi o nekakvoj lukrativnoj televizijskoj tezgi…

Sreda, 23. jul

Večeras se festival završava. Odvozim novinarku koja mora ranije da se vrati u Beograd do subotičke autobuske stanice. Vraćajući se nazad, setim se da sam desetak godina ranije istrčao solidno vreme na 800 metara i uspeo da na sledećoj stanici stignem gradski autobus koji mi je pobegao ispred nosa (novi bih morao da čekam skoro pola sata i zakasnio bih na projekciju u Subotici). Pomislim da bih možda i sada mogao to da izvedem, kad bih morao. „Prolaznici su bili užasnuti prizorom beživotnog tela sredovečnog muškarca koje je ležalo na trotoaru“. Još jedna žrtva zanemarivanja stvarnosti…

Opšta atmosfera festivala mi deluje kao da smo se na trenutak zaustavili, samo da bismo se nakon toga vratili i nastavili društveni proces započet krajem prošle godine. Paradoks je da to zaustavljanje ne podrazumeva odmor već rad. Poslednja dva dana za svaki slučaj gledam filmove do kraja, pronalazeći i poneke koji se mogu preporučiti čitaocima ukoliko se desi da budu prikazani na Festivalu autorskog filma ili Slobodnoj zoni. Kao da sam konačno prihvatio svoju odluku da na kratko imitiram normalno stanje. Samo na kratko. Posle žurke zatvaranja se kidamo od smeha dok gledamo mimove sa izvesnom Jovankom Jolić, teoretičarkom zavera i zvezdom Balkan Infoa.

Četvrtak, 24. jul

Vratio se u Beograd i polovičnim neuspehom završio posetu policijskoj stanici. Uljudni kancelarijski policajac mi je razjasnio da se zaista radi o navodnom pešačkom saobraćajnom prekršaju počinjenom ispred Prve beogradske gimnazije. Međutim, sudsko pismo još nije dospelo kod njih (a trebalo je još pre šest dana), što znači da ću morati da odložim svoje dalje postupanje. Sistem je toliko raspadnut da čoveku ne da ni da se bori protiv njega.

Autor je dramaturg i filmski kritičar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.