foto EPAPHOTO/SAŠA STANKOVIĆ/SSRečima „Kao da stalno idem u krug, ili što šatrovci kažu, vozim se na ler.”, zaključio je slavni, nedavno preminuli džezer Bubiša Simić svodeći u jednoj rečenici svoje celovekovno bitisanje na ovim postorima, gde je „živeći u jednom gradu promenio osam država”. Države su se menjale ali suštinski, ne samo po njemu, ama baš ništa. E, svi smo danas Bubiša Simić. Baš svi, čak i oni na vlasti.
Na 25 godina od 5. oktobra, šta se kod nas promenilo? Ništa. Ono, ako i jeste onda je na gore. Isto su ljudi na ulicama, pedvođeni studentima, sa transparentima naspram kordona, policija bije, pendreci, suzavac (i, neki drugi „gasovi”) se neštedimice „lije”… Malo smo se „pojačali” i u „audio naoružanju”. Zakoni, Ustav, institucije… sve je to odavno „pokošeno” i „duboko zakopano”. Najdublje. Iskreno, deluje četvt veka „bačenih” u zaborav. Potpuni.
Ono kod Miloševića, diktatorsko i autokratsko, moglo je makar iz daleka da zaliči „na državu”. Ovo Vučićevo, ma jok i to. On je sebi skockao prćijicu i brlog po svom izvornom radikalskom ukusu. I, mirisu. Znaju to svi koji su makar jednom minuli pored Ćacilenda, najvećeg (ispostaviće se i jedinog) pravog legata ove vlasti. Eto, bogatiji smo za jedno neopisivo ruglo ispred Narodne skupštine u kome drežde oni „što hoće da uče” i vole druge da muče.
Kao i onda svako ko ne deli vođino mišljenje da živimo u „zlatnom dobu” je napadan, targetiran, etiketiran: neprijatelj, izdajnik, ustaša, „kurtijevac”… Izraz „strani plaćenik” ovde ne izlazi iz mode. Takođe, opet smo napadnuti, spolja i iznutra, odogdo i odozgo, s leva i desna… Izgleda da nema ko se na nas nije nameračio. Al’ baš. I najavljuju se novi, budući „napadaji” pored živog „faktora mira i stabilnsti” kakav je i Milošević „bivao”.
Bitka kreće iz „svog dvorišta”, bukvalno mesne zajednice za koje se izbori više i ne nameštaju, već „elegantno” ni ne raspisuju. Pa, kako bi izgledalo da se „vaskoliki ološ” i „strani faktor” dokopa, makar neke od njih. Izraz „ništa nas ne sme iznenaditi” dobija sasvim novu dimenziju, jer teoretski i ne može. Tako je naređeno iz stožera svih naših „ćacilenda”.
Možda bi nekome pad nastešnice u Novom Sadu i tragedija koja je odnela 16 nevinih života ipak bila znak da se „malo prikoči”, zaustavi… Ovde ne. Slavodobitno se bez dozvola otvaraju nove deonice puteva, pruga, tuneli, stadioni, expoi…
Kao što smo onomad pobedlili NATO pakt, tako se i današnje međunarodne blamaže gde naš tekući predsednik ne mož’ više ni za hoklicu da se „ogrebe” na režimskim medijima se pompezno „izvikavaju” kao da je dobio oba svetska (i, unapred onaj treći koji najavljuje) rata, otkrio lek protiv raka i ćelavosti, iskorenio glad u svetu…
Kada je u junu 2000. godine Slobodan Milošević otvarao u Novom Sadu, godinu dana ranije porušen u NATO bombardovanju, improvizovani (ono, k’o pravi) prelaz preko Dunava „krstio ga” je – moralno superiorni most.
E, od tog „mosta” izgleda da ludila nam nikad dosta. U međuvremenu su stigli i volšebni pešački prelazi i prilazi, etički dominantni kontejneri, grandiozne kopirnice po školama, velelepni bankomati, veleumni semafori… i na žalost, „smo nju nismo rekonstruisali” nadstrešnice. I sveti gral „naprednjačkog” graditeljstva, neimarstva, urbanizma i arhitekture u Ponirskom parku.
Ako mi i jesmo „bacili” onih frtalj veka od 5. oktobra, neki, bogami nisu dangubili.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
