Jedna priča o borbi sa opakom bolešću i srpskim lekarima

Kod kuće čeka četrnaestogodišnji sin koji sprema prijemni za upis u srednju školu. Snage se mobilišu i moj rođeni brat dipl. defektolog dogovara hitnu operaciju u Gradskoj bolnici Zvezdara. Gospodin Sforcan, v.d. direktora Gradske bolnice, sve svoje ljudske i stručne snage ulaže i čini prvi korak.

Sledeći je načelnik prof. dr Vladimir Ćuk, za mene najveće ime u oblasti hirurgije. Jednostavno, daje nadu i svojom stručnošću, profesionalnošću i nadasve ljudskošću mnogim ljudima daje spas. Često sam čula rečenicu pacijenata, Ćuk pa Bog. Nakon operacije upućuje me na IORS (Institut za onkologiju i radiologiju Srbije).

Tu počinje drugi deo priče. Potpuno bez nekog poznanstva, dolazim i određuje mi se na Konzilijumu najadekvatnija terapija koja se koristi i u Americi, u šta me uverila i moja sestra, lekar, hirurg u Majamiju, Florida.

Januara 2018. počinjem sa terapijama koje traju neprestano 48 sati. Ha, treba to izdržati. Da li bi se moglo pitanje je, da tamo nisu izuzetni stručnjaci, izuzetni karakteri jednom rečju, ljudi koje Srbija ne sme izgubiti!

Načelnik Odeljenja za medikalnu onkologiju Davorin Radosavljević sa dr Jelenom Spasić i mojom dragom dr Nedom Nikolić i vrednim medicinskim osobljem, izuzetnim timom koji u najtežim uslovima izvlače ono najstručnije, najbolje i uz nadljudske napore i ogroman broj pacijenata čine sve što mogu.

Takođe i načelnik hirurgije dr Srđan Nikolić, koji vrši operaciju jetre. Apelujem da se tim vrsnim lekarima omoguće bolji uslovi za rad i da se učini sve što je u moći države Srbije da i oni jednog dana ne kažu dosta.

Dosta da stalno gubimo ono što je najvrednije i da tamo neki evropski gradovi budu utočište našem kvalitetu a koji ovde uz svu požrtvovanost rade za mali novac i u jako teškim uslovima. Znate, moj Luka sad ima mamu, suprug suprugu, brat sestru i otac ćerku. Verujemo i nadamo se da će tako ostati. Da li bi tako bilo da nije bilo njih i naše zajedničke borbe. Ovo je najmanje što dugujem njima. Nadam se da će oni koji trebaju, oni koji moraju prepoznati da mi već eto ovde već jesmo Evropa i da ce učiniti sve da olakšaju svakodnevni rad takvim veličinama. E da, ja. Nakon dve operacije i 11 puta po 48 sati terapije, idem sa Lukom u bioskop. Mislim da se daje “Južni vetar“.

Autorka je čitateljka iz Beograda