Pismo „fašiste“ iz Kruševca

Ne može proći nijedno njegovo medijsko pojavljivanje, nijedna konferencija za novinare a da nekog neistomišljenika ili političkog oponenta, on ne optuži da je baš taj sledbenik ideja Benita Musolinija i Adolfa Hitlera.

Svakom ko se usudi da sa pozicija jasnih i konkretnih argumenata kritikuje ovu štetočinsku i uzurpatorsku vlast, on momentalno prilepi ovu etiketu. A da bi ona čvrsto stajala, tu su njegovi tabloidi koji na gazdin mig maksimalno angažuju pljuvačne žlezde kako bi što bolje označili neposlušnika, kako bi etiketa u vidu mete bila bolje zalepljena i istaknuta na nepokornom bundžiji. Najčešće se ovaj termin koristi prilikom pominjanja najistaknutijih opozicionara. Prema rečima predsednika Srpske napredne stranke, Aleksandra Vučića, perjanice fašizma u Srbiji danas su Đilas, Obradović, Vuk Jeremić, Sergej Trifunović, Pokret Dveri, Demokratska stranka i neki Šolak za koga ni mi koji se bavimo politikom ne znamo ko je, a kamoli vaskolika Srbija.

Nikada nikoga od pomenutih opozicionih lidera nisam čuo da je ikada propagirao ideje fašizma ili nacizma. Ali se još uvek sećam kako je moj pokojni otac preneraženo slušao govor narodnog poslanika Aleksandra Vučića u Skupštini Srbije kada je izrekao jednu od najsramotnijih rečenica u istoriji parlamentarnog života:

„Ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu muslimana!“

Još uvek mi u mislima odzvanja eho očevog komentara koji je sablažnjen i sa nevericom kazao.

„Sinko, ovo su samo fašisti za vreme okupacije sprovodili!“

Pamtim kako se moja majka tog trena prisetila strahota koje je kao četvorogodišnja devojčica preživela u vreme pohoda nemačke kaznene ekspedicije na sela duž doline Zapadne Morave, kada su SS jedinice sprovodeći odmazdu za napad na nekoliko nemačkih vojnika, upale i u njeno selo. Iako je imala samo četiri godine za sva vremena je zapamtila reske komande SS oficira, isterivanje ljudi iz kuća, kundačenje i postrojavanje svog stanovništva pred seoskom crkvom u Jasici, uz odvođenje talaca koje će streljati ako samo jedan nemački vojnik bude ranjen. Majka mi je tada rekla:

„Sine, ja sam ovo preživela. Kad neko posle toliko godina, posle svih strahota koje ta politika nosi sa sobom, pokuša da sprovede ovako nešto, dobro je da se setiš i ovih reči. Nikada, sine, ne kukaju samo majke onih kojih je sto. Zakukaju majke i onih koji misle da će ih biti samo jedan.“

Kao čovek koji voli Srbiju, svoju jedinu otadžbinu, moj otac nije ni devedesetih podržavao Aleksandra Vučića, pa to ne bi radio ni danas. Jer nemoguće je voleti zemlju za koju ti je postradao deda, njegova dva rođena brata i devetorica stričeva i biti za politiku koja rasprodaje smisao njihove borbe, njihovo herojstvo, njihovo žrtvovanje i grobove kojima su omeđili granice Srbije. Ali bi verovatno danas Aleksandru Vučiću, predsedniku Srpske napredne stranke, moj pokojni otac poslao sledeće pismo, slično onom koje mu je tada poslao:

„Ti koji mene i moju decu nazivaš fašistima, koji bez imalo srama taj odvratan naziv koristiš da bi diskreditovao moje prijatelje, kumove, rođake, sve one koji te nikada nisu i neće podržavati, koji bez imalo skrupula svakoga ko ne podržava transformaciju tvoje politike od sto za jednoga u jedan za pet miliona, trebalo bi da znaš sledeće. Ova zemlja i ovaj narod pobedili su fašizam još 1945. godine. Pobedili smo one koji su ubijali ljude zato što su druge vere, nacije, boje kože. Porazili smo one koji su ubijali novinare, političke protivnike, koji su razbijali glave, bakalnice i pekare drugih naroda, koji su hteli da nas razgraniče sa pameću, moralom, zakonom, tradicijom, kulturom, sa onim što nas čini ljudima i zajednicom a ne krdom i čoporom. Ta pobeda je plaćena sa preko milion srpskih glava, sa milionima glava Jevreja, Rusa, Poljaka, Amerikanaca, Francuza, Engleza i drugih naroda koji su ustali u odbranu slobode i temeljnih vrednosti na kojima počiva ljudska civilizacija. Tom broju treba pridodati i glave onih Nemaca i Italijana koji su se prvi pobunili protiv tog zla, prepoznavši da će baš oni platiti možda najveću cenu fašizmu i njegovom ekstremnom obliku, nacizmu. Možda tvoji partijski sledbenici koji slede maksimu jedan narod, jedna partija, jedan vođa nisu imali vremena da nauče šta je fašizam i koje su njegove posledice, možda se u školama i na fakultetima gde se prodaju akademska zvanja ne uče te lekcije. Ali bar je Srbija bogata učionicama antifašizma. Od Šumarica, preko Kraljeva i Slobodišta u Kruševcu, do Keja žrtava racije u Novom Sadu, Starog sajmišta i Jajinaca, koji su tvojim sledbenicima ipak poznatiji po tvojoj hacijendi, a ne po stradanju antifašista. Šta tek kazati o Jasenovcu i Donjoj Gradini, Jadovnu i jamama Hercegovine. Svaki put kada nekome kažeš da je fašista, ti se, nedoučeni studentu prava, narugaš milionima ljudi koji su postradali od tog zla. Ti njihove glave koristiš kao monetu za sitna politička potkusurivanja, kao municiju za svoja sitnošićardžijska prepucavanja, za demagoška i patetična prenemaganja. Dok posežeš za rafalnom paljbom i salve takvih uvreda ispaljuješ po svojim političkim protivnicima, ti staješ u streljački stroj onih koji ponovo pucaju u davno ubijene ljude od strane tog zla. Ti iznova razgrćeš njihove grobove vadeći kosti stradalnika zarad posrnulog rejtinga, nemajući osećaj da postoji nešto sveto i uzvišeno što se nikada ne koristi u političkim obračunima. Naročito ne sa sopstvenim narodom koji je postradao od tog zla, a koji se ne slaže sa tvojim idejama. Ne dajući mogućnost tim mučenicima i stradalnicima da u miru i dostojanstvenom sećanju počivaju onako kako zaslužuju, ti demonstriraš elementarnu nepristojnost, nevaspitanje i prostačku bahatost. Srpski jezik je bar bogat kada nekoga treba pokuditi ili izvrgnuti ruglu, da bi ti za svoje političke obračune koristio tako skupe reči relativizujući njihovo značenje. To radiš zato što su popustili stubovi tvoje vlasti i moći, jer su uzdrmani oslonci tvog samovlašća, pa uzalud misliš da ćeš sačuvati vlast ako koristiš što skuplji lepak da bi ih zakrpio. Sa oltara mučeništva te kosti ti poručuju:

„Nemoj nama u Srbiji koji smo na strani antifašističke koalicije porazili najveće zlo dvadesetog veka, posle toliko godina nametati to breme na pleća. Da si bar nešto naučio o fašizmu, znao bi da svakoj sili i nepravdi dođe kraj, da pravda i istina uvek podignu zastavu pobede jer čitava vaseljena počiva na krajnjoj pobedi dobra.“

Devalvirajući vrednost ovako teških reči, skrnaveći svete pojmove iz naše istorije, učinićeš svoj pad samo težim i bolnijim. A optužujući druge da slede ideologiju koja te je u mladosti opčinjavala, čiju si doktrinu u zrelom dobu sledio i promovisao nećeš nas koji smo preživeli fašizam uveriti da si ti neki novi Vučić. Jer mi šinjel i retoriku zla prepoznajemo bez obzira na evropski frak koji si navukao.

A takve smo uvek pobeđivali.

Autor je organizator protesta „1 od 5 miliona“ u Kruševcu