Uprava za sahranjivanje i pokojnike

U činu pukovnika Vojske Srbije penzionisan sam „po potrebi službe“ krajem 2006. godine bez rešenog stambenog pitanja. Ugovor o zakupu stana, po kome se u tački 9 reguliše da nemam pravo da u stanu izvodim radove na adaptaciji i rekonstrukciji stana, jer imajući stan se vraća za odgovarajući, zamenjen je Ugovorom o otkupu stana. I umesto da se takav stan nađe odmah na listi za dodelu licu kome sleduje, i istovremeno meni dodeli odgovarajući, i, tako jednom dodelom reše „dva pitanja“, tako nešto resornoj upravi godinama nije padalo na pamet! Evo i dan danas posle više žalbi na svim nivoima komandovanja i odlučivanja, čekam na odgovarajući stan, a to je 12 godina posle penzionisanja, ili ukupno 28 godina od kada mi sleduje odgovarajući stan (četvorosoban, ali sam se odrekao jedne sobe) posle položenog ispita i dobijanja čina majora.

Pitanje stanova u Ministarstvu odbrane i Vojsci reguliše se pravilnicima koje priprema Uprava za tradiciju, standard i veterane, a koje odobrava ministar. Tako me nadležna uprava već dva puta obaveštavala da sam po novom pravilniku dužan da odmah isplatim sve otkupne rate za 30 godina, koliko mi je još ostalo po ugovoru, i, tako otkupim stan da bih mogao i dalje biti na listi za dodelu odgovarajućeg.

Zar resorna uprava na taj način ne postaje – uprava za sahranjivanje, jer bolje je i časno nestati nego braniti se od beznadežnog dečjeg pogleda koji vam govori da ste niko i ništa u državi, kojoj ste verno služili čitavog svog života ne uspevši im obezbediti najnormalnije uslove za stanovanje i školovanje! Osim toga, to bi mi bila i jedina imovina koju bih imao jer u nasledstvo od roditelja nisam imao šta dobiti, a njihovi preci su izginuli u oba rata!

Autor je Pukovnik VS u penziji