Žandarmerija je spremna i da puca

I pozivanje, i svi ti zahtevi su, sada je jasno, navlakuša za lakoverne – da se ovaj režim može srušiti na nekakvim izborima, da biciklom možete prestići novi tip mercedesa. Sve su to naivne pretpostavke.

Studenti su svojom borbom pokazali svetu, a naročito nama, kako se treba boriti. Ali, nisu naišli na jaču i masovniju konkretnu građansku podršku. I nisu u svemu u pravu. Jeste, tačno je da imamo slabu opoziciju. I da od tih koji se tako deklarišu nisu svi opozicija.

Ali, kako smo mogli da imamo bolju, kad je i pripadnost neformalnom kritičkom mišljenju izložena jakoj, organizovanoj kriminalnoj strukturi, sa nesagledivim konsekvencama po život?

Nejedinstvo i blagi animozitet studenata prema opoziciji stvaraju lošu klimu za bilo koji oblik borbe. Otuda i svi ti masovni skupovi, kao onaj 15. marta, izgledaju bezidejno i kod svih učesnika izazivaju nervozu – šta sada? Ništa, ništa se nije dogodilo.

Da se razumemo – niko ne želi da se na ulicama Beograda i drugih gradova izrodi konfrontacija koja prelazi u oružani sukob. To ova druga strana jedva čeka.

Žandarmerija je, zarad svojih privilegija, spremna i da puca. Svi ovi događaji to pokazuju.

Potrebno je, nužno je – jedinstvo svih aktera i jedna kolona. Samo jedna koja može izdejstvovati uslove za iole poštene izbore. Jer pod ovim, izbori bi opet bili igrokaz sa tužnim krajem.

Znam da nije lako postići jedinstvo u Srbiji. Isuviše je sujetnih, arogantnih vođa kojima i opozicioni status savršeno odgovara. Ali – dokle tako? Znajte da ima naroda koji nisu ni studenti ni u jednoj stranci, i da žudno očekuju promene.

Sad ili nikad. Hamletovska dilema – uvek aktuelna kod nas, ne u Danskoj.

Siniša Stojčić

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.