Gotovo redovni verbalni okršaji iz korona svakodnevice sve češće me bacaju u vrtloge preispitivanja, pokušavam da razumem sebe i druge, da sve to posložim i, koliko je moguće racionalno, stavim u okvir izmenjenog sveta u kome živ(otar)imo gotovo celu ovu 2020. godinu.
U poslednjem takvom emotivno-misaonom ringišpilu, setih se jednog intervjua Miljenka Jergovića, pisanog s početka epidemijskog posrnuća planete (pa tako i naših zemalja).
Jergović tu kaže: „Ljudi se ponašaju kao isprepadani magarci. Pristaju na to da ništa nije vrednije od zdravlja.“
Reklo bi se – dosta gruba i neprimerena izjava u datom trenutku.
A da li je, zapravo?
Jednostavan test – koliko smo o svom zdravlju razmišljali prošle ili pretprošle godine u ovo doba?
Ili smo, kako dolikuje, spremali slave, planirali gde ćemo za doček Nove godine i već uveliko uplaćivali rate za zimovanje?
Za koji bismo se scenario opredelili da nam neko sada da da biramo?
Predviđajući odgovor, pitam: „A šta nas sprečava da to izaberemo?“.
I opet – predviđam odgovor.
I naravno da se slažem sa njim, ali samo donekle.
„Samo da smo živi i zdravi“ bi trebalo da je zapravo samo naš početni „kapital“.
IIi, matematički rečeno – potreban, ali ne i dovoljan uslov kvalitetnog i srećnog života.
Može se čak smatrati da i nije neophodan (iako je, bez sumnje, više nego poželjan!).
Definicija Svetske zdravstvene organizacije kaže „Zdravlje je stanje potpunog fizičkog, mentalnog i socijalnog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti i onesposobljenosti“.
Podvlačim ovom prilikom poslednji deo ove čuvene definicije.
Naime, znam ne malo ljudi objektivno okrnjenog zdravlja, neke čak i sa ozbiljnim telesnim nedostacima koji vode živote neuporedivo bogatije i ispunjenije (usudila bih se reći – zdravije) od onih drugih koji su, preplavljeni anksioznošću i brigom, svoje postojanje manje-više sveli samo na konstantne napore da sačuvaju svoje sisteme organa u savršenom skladu.
Ako život posluži samo za očuvanje zdravlja kao bazične (iako će mnogi reći „ultimativne“) vrednosti, sa ciljem da se što duže ODŽIVI, onda ne vidim razliku između bitisanja jednog čoveka, hrasta ili kokoške na ovoj planeti.
Uz dužno poštovanje svim biljkama i životinjama sa kojima vrlo sebično „delimo“ ovaj životni prostor, čovek je ipak biće koje ima (ili bi trebalo da ima) potrebe kudikamo mimo fizioloških, koje je evolutivnu lestvicu, tokom poslednjih nekoliko hiljada godina, diglo makar malo iznad proste borbe za opstanak i produženje vrste.
Samim tim, zdravlje bi trebalo gledati kao koristan alat za složenija postignuća, a ne cilj samom sebi.
Jer, tako izbaždaren život morao bi biti tužan i poprilično prazan, ako izuzmemo ispunjenost strepnjom za njegovo prosto, ali što duže održanje.
I zato se pitam…
Ako je nečija „nova normalnost“ da u doba korone ipak pokušava da traži balans između korišćenja dopuštene nam slobode i odgovornog ponašanja, uz razumni oprez prema sebi i drugima, zašto oni drugi imaju neodoljivu potrebu da uguše tu legitimnu čovečju potrebu da život, uz prihvatanje svih kolektivih ograničenja i neophodnih modifikacija, ima makar obrise života od pre ovog epidemijskog panpotresa?
„Sloboda je neusporedivo vrednija od zdravlja“, rekao je u intervjuu pomenutom na početku ovog teksta poznati književnik.
Ova smela misao možda bi se mogla nastaviti sa „Zdravlje se brani (i) slobodom“.
Mislimo o tome, sad možda za to imamo malo više vremena.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
