Žena koja mi je vratila novčanik

Ko je nekad tražio ormar širi od 30 cm – zna o čemu pričam. Posle silne pretrage interneta i obijanja pragova gomile prodavnica odlučim na kraju da odem u Ikeu, da pogledam jedan koji na slici deluje da odgovara.

I sad ti misliš – glavni akter ove priče je ormar – ali nije, strpljenja molim. Šetam ti ja tako po Ikei pošto ćeš malo sutra ti otići u Ikeu da kupiš jednu targetiranu stvar, onaj sistem krivudanja je napravljen tako da ti svaki deo zavuče ruku u džep koliko god duboko je u mogućnosti. Negde na polovini gornjeg sprata čujem ja razglas – iz nekog razloga nisam uspela da ga blokiram kao što to obično radim. Kaže prijatan ženski glas: „Moli se M.B. da dođe na info-pult u prizemlju.“

Sabiram se tako ja desetak sekundi pošto nikad nisam čula svoje ime na razglasu, čak ni da pomerim kola koja sam nehotično parkirala tako da niko ne može da prođe. Pošto to ne radim, po prirodi sam pažljiva i obzirna prema drugima – vrlina koje, po mom mišljenju, manjka u svetu.
Posle desetak sekundi prebiranja po mozgu da mora biti da je to moje ime koje je pročitano sa razglasa odlučim da se upravo ja tako zovem i krenem dole prebirajući šta sam to mogla da uradim da nesrećni zaposleni moraju razglasom da me jure po Ikei.

Uredno sam parkirana, nisam na poternici, ništa nisam slomila u prolasku… Stižem ja na info-pult i tu ova priča prestaje da bude satirična i prelazi u ozbiljnu, makar iz mog ugla gledano.

Gospođa na info-pultu me obaveštava da je pronađen moj novčanik u kojem je bilo para kao za ormar plus nekoliko kartica. Dakle, solidna cifra koju je srećni nalazač mogao da iskoristi za neki svoj ormar i da reši neki svoj manji životni problem. Umesto da uradi baš to što bi najveći broj ljudi, ne u Srbiji nego u svetu, uradio – da zadrži po sistemu „ko ga nađe, njegovo“ – gospođa koja je našla novčanik je odmah uložila dodatni deo svog vremena i otišla na info-pult da prijavi i da insistira da se ime sa kartica odmah prozove sa razglasa.

Na moju žalost, otišla je dok sam ja stigla, trajao je taj moj unutrašnji monolog da li to jesam ili zapravo nisam ja na razglasu. Otišla je, ali ne pre nego što je insistirala da me pozovu. Ne samo da nije podlegla instinktu kojem bi svako iole, za ovakav svet, normalan podlegao, već je onemogućila da i bilo ko drugi podlegne istom. U novčaniku ništa nije falilo. Profesionalni zaposleni Ikee su me identifikovali, potvrdili da znam šta je sadržaj novčanika i isti mi vratili. Moja nepažnja me nije koštala skupljanja za ormar još par meseci.

Glavni junak ove priče nije ormar. Glavni junak ove priče je gospođa koja je Čovek.

Ja sam bila u situaciji pre 15 godina da sam našla novčanik na ulici. Sa mnogo manje novca, bez kartica, ali sa par identifikacionih dokumenata. Uspela sam da pronađem devojku čiji je novčanik, samo par zgrada od moje. Bila sam jako samozadovoljna što sam sebi potvrdila da sam ispravna, da ću da uložim svoje vreme i nekome uštedim i novac i nerviranje da vadi nova dokumenta. Ali to nije bilo iskušenje, nije bilo dovoljno u novčaniku za njega. U mom jeste.

Gospođa me je čak pronašla i na FB i poslala mi poruku da je našla novčanik, odnela ga i da su me pozvali… Nije bila sigurna da sam još u Ikei pa je želela da izbegne bilo kakvu mogućnost da novčanik ne završi nazad u mom posedu.

Osvrnite se oko sebe – za koliko ljudi možete sa sigurnošću tvrditi da će biti LJudi kada se stave na iskušenje?

Hvala Vam, Gospođo. Pravi ste Čovek.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.