Šta sve baba nije naučila Jovanu Stojković?

Ne znam da li dotična inače posećuje događaje u institucijama kulture i ulazi na otvor u zidu poznatiji kao vrata u pratnji ljudi u uniformama noseći zastave i transparente. Baš tako je došla u četvrtak, 11. jula. Ne znam ni da li se pre odlaska na primer u pozorište prethodno skupi sa 30 ljudi na istom mestu pa krene negde zajedno sa njima.

Ne znam ni da li su ljudi koji su tvrdili da je Kolarac njihov jer su oni narod u isti ikada ušli pošto im je trebalo neko vreme da se snađu u zgradi i nađu rupu u zidu zvanu vrata. Takođe, ne znam ni da li Jovana Stojković uvek na događaje dolazi pola sata kasnije od početka.

Izgleda da vakcinisane primerke ljudske vrste kojima je bila okružena baba nije naučila da se ljudima ne obraćaju sa „ustaška kurvo“ da im ne govore da su „matore kurvetine“ i da ne prete nekome da ga majka neće prepoznati kad ga oni nađu. Jovanu Stojković baba nije naučila kako se sa takvima postupa. Baba izgleda takozvanu (nadamo se ne zadugo) doktorku i njene sapatnike nije naučila i da ne veličaju ratne zločince. Poštene babe nauče decu da se ne dive koljačima i ubicama.

Inače, Jovana Stojković nam je otkrila da je skandiranje ratnom zločincu Ratku Mladiću nekakva nacionalna pesma. Rekao bih da je baba nije naučila da se na predstavama ne skandira kao na utakmici.

Prisutni su vrlo dobri znali politička opredeljenja grupe ljudi koja je upala u salu. Policija je znala imena ljudi koji dolaze, a neka od lica su više nego poznata. Zato se niko od nas nije ni libio da ta politička opredeljenja jasno imenuje. Kad smo kod njihove „posete“, vredi pomenuti i da je jako teško da „oni živi“ ustanu, jer nikada nisu ni seli. Zašto? Pa zato što nisu došli da sednu.

Njena udbaška organizacija osnovana je da bi ona imala političko pokriće za svoje kršenje zakona i ugrožavanje bezbednosti ljudi i izigravala političku žrtvu. Briga o žrtvama je tolika da u programu koji pominje nema ni jedne jedine reči o žrtvama. Nema ni rešenja za položaj civilnih žrtava rata i njihovih porodica u Srbiji. Tim pitanjem se na primer bave one organizacije koje bi takozvana doktorka nazvala izdajničkim. Da ima iole poštovanja za srpske žrtve ne bi u dva teksta na sajtu navodila različit broj žrtava u istom gradu time ih omalovažavajući i koristeći kao puki instrument u opravdanju svojih izopačenih političkih viđenja.

Kaže, došla je da brani srpske žrtve. Ne znam od koga ih je branila, pošto ih niko napadao nije, niti ih je negirao, niti je prema njima imao manjak poštovanja. Nije se zapitala da li je u sali bilo ljudi koji su žrtve ratnih zločina. Nije se zapitala da li u sali ima ljudi čiji članovi porodica su nestali ili ubijeni.

Toliko o brizi. O srpskim žrtvama ona brine toliko da joj ne smeta ona mušema ispred Skupštine koja se tu i tamo valja po blatu, koja se po narudžbini skida i postavlja. Lica srpskih žrtava na toj mušemi se valjaju po blatu, zgužvana na travi, okačena o kantu za đubre. To srpske žrtve vređa daleko više od bilo koje predstave o Srebrenici.

Uvek su ovakve grupe Srbe i Srbiju branili na pogrešnom mestu. Gde ste bili kada sam u Vukovaru na trgu držao transparent sa ćiriličnim natpisom? Gde? Sedeli ste kod kuće, ipak je to lakše. Zato ćutite. Hrabri ste samo kada znate da ste zaštićeni i kada ste na sigurnom terenu. Kad je frka, tada tetki nosite lek.

Dokle god ima nas koji na to ne pristajemo, skandiranje ratnim zločincima neće biti nacionalna pesma, nego nacionalna sramota. Baš kao što su ratni zločini sramota. Nas su valjda babe to naučile na vreme. Zato, bolje im je da svi zajedno sednu, da im ne pozli, jer mi nećemo ni da stanemo ni da se povučemo.

Mene u tome neće sprečiti nikakva kukavička brigada sakrivenih „junaka“ koji već danima prete po internetu. Slobodno im to prenesite. Pošto je Jovana Stojković terapeutkinja, korisnije bi za ovo društvo bilo da se pozabavi njima, njihovim identitetskim problemima, kompleksima ili potrebama za nošenjem uniforme. Svima bi nam bilo bolje.

Autor podkasta Dva i po muškarca