Sve više novih saobraćajnica najavljuju iz Vlade Srbije.
O sve više puteva govori predsednik Srbije.
Sve manje tendera raspisuje se za projekte.
Sve više slobodnih pogodbi sa strancima oko budućih radova.
Sve skuplji kilometri u izgradnji.
Sve manje domaćih firmi i radnika na poslovima koje plaćaju građani ove zemlje.
To je bilans unazad nekoliko godina sa velikog gradilišta Srbija.
Najskuplja deonica auto-puta koja se gradila poslednjih godina bila je kroz Grdeličku klisuru – 13,3 miliona evra po kilometru.
Razumljivo, u 26,3 kilometra kroz stenovitu podlogu smestila su se dva tunela i 36 mostova, a i radovi su u više navrata, zbog urušavanja već izgrađenog, ponavljani.
Sve ostalo trebalo je da bude mnogo, mnogo jeftinije.
A nije.
Vreme od pre desetak godina, kada su domaće firme gradile oko 100 kilometra druge trake auto-puta od Novog Sada do Subotice, po ceni od milion evra, što bi za ceo profil iznosilo oko dva miliona po kilometru – davno je za nama.
Svako sledeće gradilište, posebno ako su angažovane strane firme, a isključivo je o njima reč, skuplje je.
Naivno smo verovali da je presedan po ceni bio prošlogodišnji astronomski iznos od 70,5 miliona evra za izgradnju 7,9 kilometara auto-puta kroz ravnicu, od Novog Beograda do Surčina, ili oko devet miliona evra po kilometru.
Ugovor su sklopili Vlada i Putevi Srbije sa kineskom Čajna komunikejšns konstrakšn kompani.
Kako su nam tada objasnili u Putevima Srbije, visoka cena je zbog biciklističkih i pešačkih staza koje su projektovane uz trasu auto-puta, pa je on nešto šireg profila od uobičajnog.
Koliko to šire diže cenu sa ranija dva miliona po lakom terenu na devet, nije objašnjeno.
Verovatno je da nam ni poslednji ugovor o izgradnji Fruškogorskog koridora neće biti rastumačen tako da shvatimo njegovu opravdanost.
Čak i za naše prilike, vlast je prevazišla samu sebe, pa je opet sa istom kineskom kompanijom, u postupku slobodne pogodbe, sačinjen sporazum o izgradnji 47,7 kilometara brze saobraćajnice, sa jednim mostom preko Dunava i tunelom kroz Frušku goru, po ceni od 606 miliona evra.
U proseku, 12,7 miliona po kilometru puta čija je cena pre šest godina, kada je planiran, bila procenjena na 150 miliona ili oko tri miliona evra po kilometru.
Istina je da tada u projekat nije ulaziuo most, ali stručnjaci tvrde da njegova cena ne bi smela da pređe 50 miliona, jer je toliko koštao i onaj kod Beške, sagrađen na sličnom terenu.
Kako se cena gradnje toliko puta uvećala, čak i kada radove izvode naša braća Kinezi, nije jasno.
Biće da je „kvaka“ u „slobodnoj pogodbi“ dok se institut tendera izgleda nepovratno izgubio.
Ume4sto „brze, jace, skuplje“ trbali ste da napisete : “ Sporije, Nikakvo, Skuplje „, sto bi se uklopilo u dragu nam skracenicu.
E zato ste vi obicni izdajnici koje niko i ne cita.
Umesto da lepo pohvalite nikada vise puteva u Srbiji.
Ne vidiš da je cena jednog km kroz ravnicu u Srbiji višestruko veća nego u uređenim državama kroz planine? Zar botovska dnevnica vredi žmurenja pred ovom svakodnevnom drskom pljačkom?
A gde si ti ucio citanje? N’umes da rastumacis „sta je pisac (@Petar) hteo da kaze“?
Sarkazam,ironija ili sta vec
Očigledno ti čitaš. Ti znaš najbolje da li je to iz radoznalosti, ili po službenoj botovskoj dužnosti.
A što se pohvala tiče: da li bi ti „lepo pohvalio“ kad bi neko okrečio stepenište u tvojoj zgradi, a onda ti to naplatio 10 puta više nego što je to stvarno koštalo?
U stvari, sigurno bi pohvalio, ali samo kad bi moleri pokazali članske karte SNS-a i papir na kojem piše da su došli da moluju po naređenju iz SNS-a. E, tu bi se načisto raspilavio od pohvala i naravno, platio sve što traže jer ko si ti da posumnjaš u ispravnost politike Partije, po pitanju molovanja ili drugog?!!!
@ Petar – nikada vise fuš uradjenih puteva isto tako, to si zaboravio da pomeneš.
Ne treba biti veliki »stručnjak« za saobraćaj i ekonomiju pa konstatovati »šta zida cene u izgradnji srpskih saobraćajnica«, jer se cene »zidaju« pošto se poslovi izgradnje saobraćajnica daju neposrednom pogodbom inostranim izvođačima i to skoro uvek izvođačima iz zemlje koja je Srbiji dala kredit za izgradnju dotične saobraćajnice. I kako će se izgradnja brze saobraćajnice od Novog Sada do Rume većim delom finansirati kreditom kineske Exim (Export-Import) Bank nadležni u Srbiji su neposrednom pogodbom izgradnju poverili kineskoj kompaniji China Road and Bridge Corporation – CRBC. Ista kineska kompanija, CRBC je izgradila most Zemun-Borča za koji je kineska Exim Bank dala kredit Srbiji, dok sada CRBC trenutno gradi »Pelješki most« u Hrvatskoj čiju izgradnju u opsegu 85% vrednosti finansira Evropska unija nepovratnim sredstvima. I dok je izgradnju mosta Zemun-Borča kineska kompanija CRBC dobila neposrednom pogodbom za izgradnju »Pelješkog mosta« morala je »malo da se potrudi«, jer je imala i dva konkurenta. Naime, austrijski Strabag je dao ponudu od 350 mil. evra, italijansko-turski konzorcij Astaldi&CT Ictas od 335 mil. evra, a CRBC samo 279 mil. evra, dakle 71 mil. evra manje od Strabag-a i 56 mil. evra manje od Astaldi&CT Ictas. Zato je više nego očigledno da je razlog »zidanja« cena izgradnje saobraćajnica u Srbiji to, da se poslovi izgradnje dodeljuju direktnim pogodbama.
Pa tako se i „ulazi u posao“ daš „najpovoljniju ponudu“ a onda aneksima ugovora opljačkaš više nego što je nudio najskuplji ponuđač.
To svi znamo. Ne bi u Srbiji nikad bilo ovoliko izgradnje, da nema ovoliko ugradnje!