Sporazum, kojim se Unija i formalno obavezuje na uspostavljanje slobodne trgovine i smanjenja carine sa Srbijom, vlasti u Beogradu počele su jednostrano da primenjuju februara ove godine i takozvano „iskustvo u primeni“ (track record) bilo je jedan od ključnih faktora za prekjučerašnju odluku evropskih ministara. Tu je i nezaobilazni Serž Bramerc, odnosno njegov „nikad pozitivniji“ izveštaj o saradnji srpskih vlasti s Haškim tribunalom. Treći faktor za deblokadu Sporazuma, dugoročno gledano i najvažniji, jeste priznanje svih zemalja EU da Srbija „pokazuje predanost“ u procesu reformi i da ima „snažne administrativne kapacitete“ da uspešno napreduje ka dobijanju statusa kandidata za članstvo u Uniji. S napomenom – „čim svi nužni uslovi budu ispunjeni“.

Šefovi diplomatija 27 zemalja, plus visoka predstavnica za spoljnu politiku Ketrin Ešton, usvojili su ovu formulaciju o svim nužnim uslovima za kandidaturu, ne precizirajući o čemu se zapravo radi, zbog toga što unutar same EU ne postoji konsenzus kako i u kojoj meri treba dalje uslovljavati Beograd. S jedne strane, Holandija i Nemačka, možda i Francuska i Velika Britanija, uvereni su da Srbija ne bi trebalo da se kandiduje pre nove odluke Saveta ministara o početku ratifikacije Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, koju je teško očekivati pre juna 2010. godine. Sem u slučaju da se Ratko Mladić do tada ne nađe iza rešetaka. Italija, Španija i Grčka, s druge strane, smatraju da Beograd nema razloga da čeka, odnosno da bi trebalo da uhvati voz za Crnom Gorom i Albanijom, čije su aplikacije za članstvo u procesu razmatranja. Nepostojanje konsenzusa unutar same Unije otežava posao ovdašnjim čelnicima, predvođenim predsednikom Tadićem, koji ovih dana vagaju koristi i štetu od kandidovanja bez saglasnosti nekih od ključnih evropskih igrača. Koliko bi podnošenje aplikacije iziritiralo Berlin i Hag i kakve bi posledice to moglo da izazove, pitanje je na koje bi srpska diplomatija i ljudi sa Andrićevog venca morali da znaju odgovor.

Bez obzira na ove dileme, činjenica je da Srbija konačno napreduje. Parlament je sve efikasniji, gura se i s reformama u pravosuđu, unutrašnjim poslovima, radu nezavisnih institucija, a i politički konsenzus o neophodnosti ulaska u EU je na vidiku. Lako ćemo se složiti da su promene nedovoljno brze. Ali, sve je mnogo bolje nego pre 12 meseci. Nadamo se da će ocena iz prethodne rečenice važiti i na izmaku 2010. godine.