Državna pesnica

Obračun naše vlasti sa radnicima je nemilosrdan i podseća na obračun fašista sa neistomišljenicima, neke su od ocena sa nedavne tribine „I radnike ubijaju, zar ne?“, u organizaciji niškog Udruženog pokreta slobodnih stanara (UPSS).

Govornici su podsetili da je u Srbiji sve više samoubistava bivših i sadašnjih radnika zbog siromaštva, bede i poniženja, kao i da nije malo slučajeva teškog progona onih koji su predvodili pobune protiv loših privatizacija, a za očuvanje radnih mesta. Saopštili su konkretne podatke o radnicima koji su digli ruku na sebe, ostavljajući oproštajna pisma u kojima priznaju da to čine iz potpunog očaja, bespomoćnosti ili stida, jer ne mogu da prehrane porodice. Izneli su i prilično dramatične podatke o tome da su vođe radničkih pobuna prolazile torturu – u njih su bili upereni snajperi, hapšeni su, prebijani, praćeni, paljeni su im automobili. Neki su pobegli iz zemlje, tražeći azile „tamo daleko“.

Dakako, u sve su pokušali da unesu i nešto optimizma, navodeći da se ništa ne može promeniti bez borbe i žrtvovanja, te predlažući stvaranje jakog socijalnog pokreta, kao i edukaciju radnika koje će ih osnažiti za borbu. Radniku nisu potrebne članske karte kriminalizovanih partija ili korumpiranih sindikata, već mu je potreban – drugi radnik. Neka ne seku svoje prste, kao što su neki od njih činili, jer su im svi potrebni – i za rad i za pesnicu, kazali su.

Ozbiljan problem je što je danas „pravih“ radnika sve manje. Podaci govore da je sve više poslušnih „motača kablova“ u inostranim firmama, koje ih plaćaju tek nešto više od 200 evra i zabranjuju sindikalno organizovanje. LJudi se sve češće zapošljavaju na određeno vreme, preko agencija „za ljudske resurse“ i „na crno“. Sve je više onih koji su se uhlebili u javnom sektoru zahvaljujući partijskoj knjižici, „vezi“ ili klasičnoj korupciji.

Aktuelno zakonodavstvo, pritom, dozvoljava dobijanje otkaza i kada je radnik na bolovanju i lečenju od najtežih bolesti. Omogućava i davanje državnih subvencija od deset hiljada evra po novom radnom mestu stranim investitorima, koji imaju obavezu da radnika plate tek nešto više od „minimalca“. Predsednik Srbije i sam promoviše jeftinu radnu snagu, sve pozivajući investitore da dođu zbog takvih i drugih „povoljnosti“. „Nigde nisam video te pampers pelene“, kazao je on prilikom obilaska Jure, čiji su obespravljeni radnici govorili da su prisiljeni da ih nose jer ne stižu da odu ni u toalet.

Pesnicu visoko drži država, ne radnici.