Faktor mira i stabilnosti

Ali, sa distance od nekoliko dana (Dačiću je nagrada svečano uručena u petak), pametan čovek vidi da tu i nema baš neke „kontroverze“. Čak je od strane rigidnih kritičara manje „kontroverze“, čini se, nego kod prošlogodišnjeg „Najevropljanina“ Vuka Jeremića.

Dobro, na prvu loptu, deluje ironično i apsurdno da bilo koji funkcioner SPS dobija nagrade ovog tipa, bez obzira na to ko ih dodeljuje. Jednostavno, nemoguće je zaboraviti „rane radove“ iz devedesetih ove političke stranke. Srbija je, međutim, zemlja čuda i ne treba ništa više da nas čudi. Dačić je stao rame uz rame sa ranijim dobitnicima nagrade „Najevropljanin“, među kojima su Zoran Đinđić, Rasim Ljajić, Desimir Tošić, Vojin Dimitrijević, Boris Tadić… Kad odstranite „strasti prošlosti“, izgleda da niko ne spori da su Dačić i Ministarstvo koje predvodi skoro presudno doprineli da nam EU ukine vize za zemlje šengen zone. Dakle, čovek je najkonkretnije doprineo približavanju Brisela i Beograda. I to je to. Zašto onda ne bi dobio navedenu nagradu? Teško je da Dačićeve proevropske zasluge shvate i neki njegovi dojučerašnji partijski drugovi, a još je teže, izgleda, da to shvate opozicionari iz devedesetih, koji paradoksalno još žive u devedesetim, pa još paradoksalnije, malkice i žale za njima jer se onda, pobogu, znalo ko su „oni“, a ko „mi“. Ali, ako nije bilo one prave lustracije, bar je bilo „spontane lustracije“. Onog trenutka kad su DS i SPS postigli povjesni i pomiriteljski dogovor, a Oli Ren primio Tomislava Nikolića u Briselu, trebalo je valjda da se prekine sa beskonačnim tiradama. Uostalom, može čovek, pa i političar, valjda da se promeni nabolje. Uostalom, bez Dačića i SPS ne bi bilo proevropske vlade. Da je hteo da ostane „isti“, pa valjda bi tražio koalicione partnere na drugom mestu. Tek je blaga istorijska ironija da je Dačić upravo postao ono za šta je Zapad svojevremeno proglasio Miloševića – „faktor mira i stabilnosti“.

Nije problem u tome što je Dačić desetak godina od „petog oktobra“ postao „Najevropljanin“. Problem je što je Srbija u tom periodu vrlo malo učinila. E, da nam je neko 6. oktobra 2000. pričao da će deset godina kasnije Srbija tek podneti kandidaturu za članstvo u EU, da će još „juriti“ Ratka Mladića, da nećemo izgraditi ni Koridor 10 ni stotinak kilometara autoputeva, ni bar jedan most u Beogradu…