Železnička stanica u Novom Sadu: Foto (BETAPHOTO/DRAGAN GOJIĆ)Na istom ovom mestu, pre skoro tačno godinu dana, 2. novembra, prva rečenica uvodnika bila je: „Da se ovaj užas u kome je stradalo 14 ljudi u Novom Sadu desio u bilo kojoj iole uređenoj državi, a ne u ličnom igralištu šačice neoradikala i njihove uže porodice, policijske sirene bi zujale neprestano poslednja 24 sata, a mi novinari prekucavali bi imena onih koji su već iz rešetaka“.
Godinu dana posle, odgovornih za smrt 16 ljudi u Novom Sadu (dvoje povređenih su nažalost preminuli) još nema. Građani odgovore i dalje čekaju. Oni i koji su bili u pritvoru su na slobodi.
Aleksandar Vučić je od priče da nadstrešnica nije rekontruisana i „svađe“ sa strukom koja je gradila stanicu 1964. godine, pa priznavanja dela odgovornosti i traganja za odgovornima (ostavki gradonačelnika i premijera), došao do tačke cepanja kada na svojim režimskim naklapalima širi teorije zavere kako je nadstrešnica namerno srušena, nekom nikad do sada viđenom diverzijom, kako bi ga neki nikad do sada viđeni stranci, odvojili od velike nikad do sada viđene ljubavi sa sopstvenim narodom.
Desio se i taj narod i pobuna koju su poveli studenti. Vraćanje empatije, solidarnosti i hrabrosti među ljude. Poverovalo se da sutra ovde ipak može da se živi podnošljivije i smislenije.
Desilo se na destine hiljada protesta u gotovo svakom mestu ove zemlje, koju su studenti pretabanali do poslednjeg kvadrata. Blokada tri mosta u Novom Sadu i najveći skupovi u istoriji Srbije, ali i šire u Beogradu 15. marta i na Vidovdan. I ona Nova godina u Novom Sadu na kojoj je više hiljada ljudi u tišini, uz sveće i suze, dočekalo ponoć. Tu noć tuga je prihvaćena kao nešto sa čim će se dalje morati živeti. Uvukla nam se u kosti.
Ali dogodio se i odgovor vlasti. Primitivan i okrutan. Oko hiljadu ljudi je pritvoreno, a više hiljada je dobilo batine. Studentima su lomljene vilice, a batinaše „junake“ predsednik je milovao i pomilovao. Desio se zvučni top. Pucanje u više hiljada ljudi u trenutku kada u tišini odaju poštu svojim poginulim sugrađanima. I onaj svinjac u centru Beograda napunjen (polu)kriminalcima. Desio se bes.
Represija policije dolazi valjda kao poslednji čin. Nju najbolje ilustruje onaj zadovoljni osmeh Vučića jedne septembarske noći u kojoj je 600 teško naoružanih policajaca i žandara krenulo u obračun sa 20.000 građana u Novom Sadu.
Pukom srećom niko još na ulici nije izgubio život.
Znam porodice koje su se odselile zbog ovoga što preživljavamo u poslednjih godinu dana, a i one koji to planiraju, čekajući kao šta će se desiti nakon 1. septembra u Novom Sadu.
Studenti su razvlastili predsednika, to je i njemu jasno. Njegovo lice vrišti kako više nije vladalac. Dobrano pušten niz vodu ostao mu je samo pogled ka Rusiji, a on je uvek nekako hladunjav.
Ipak, oni su i dalje tu gde su bili. A tenderi prolaze. Evo, Maja Gojković trenutno sa svojom partijskom drugaricom Ajom Jung i baletom SNP-a obilazi Trst. Pretpostavimo da uživaju.
Treba stalno ponavljati. Želenička stanica je svečano otvarana dva puta. Otvarali su je imenom: Aleksandar Vučić i tadašnji gradonačelnik Miloš Vučević prvi put i Maja Gojković, Goran Vesić i bivši gradonačelik Milan Đurić drugi put. Oni su svojim imenom i funkcijom tvrdili da je ovo nešto najbolje što smo ikada u životu videli.
Nadstrešnica je stajala šezdeset godina, preživela je zemljotrese, oluje i bombardovanje, dok je naprednjaci nisu rekonstruisali.
Anketna komisija utvrdila je da odgovornost i korupcija u ovom slučaju sežu do kabineta predsednika. Poslednja rečenica teksta uvodnika od pre godinu dana glasila je: „Ne očekujte ostavke od ovakvih političara“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
