Halo, predsednik ovde 1

Strah vam ne umanjuju statistički podaci o stopama smrtnosti, pošto statistika ne znači ama baš ništa kada upravo vi bolujete od korona virusa.

Ne zanima vas šira slika, ako podlegnete bolesti, vaša stopa smrtnosti biće 100 odsto. U tom trenutku zazvoni telefon. Nepoznat broj. Javljate se, glas sa druge strane žice je i te kako poznat. „Zdravo, Aleksandar ovde. Slušaj, prebrodićeš ti sve ovo, veruj svojoj državi… Uradićemo sve što treba, a tvoje je da se boriš.

U dobrim si rukama. Hoćeš? Odlično, čujemo se kasnije.“ U početku ste zbunjeni, ali ubrzo vas preplavljuje neočekivan osećaj ponosa: „Jes da mi je malo odbojan, ali ‘ej, mene lično zove najmoćniji čovek u zemlji. Ma biće bre ovo sve ok. Valjda? Ček da javim nekome, neće mi verovati.“

Ovakva, ili vrlo slična scena, ako je verovatni predsednikovom priznanju da lično zove pacijente obolele od korone, odigrala se desetinama, pa i stotinama puta poslednjih nedelja.

I zašto bi, pobogu, iko imao išta da zameri predsedniku što je našao malo vremena da ohrabri one kojima je to trenutno najpotrebnije?

Nije postupio u skladu sa propisima o zaštiti podataka o ličnosti? Koga briga za to, nisu li, uostalom, ljudi najvažniji, a ne neke dosadne odredbe koje kažu da lični podaci, poput broja telefona, mogu da budu distribuirani isključivo uz izričit pristanak osobe.

Ovakvo rezonovanje naširoko rasprostranjeno u Srbiji (i mnogo šire) je onoliko prirodno i razumljivo koliko je kratkovido.

Jer dosadni propisi, zakoni i ustavi su upravo tu kako bi ukrotili društvenu moć, kako bi izravnali teret na dobrobit svih. Primera radi, zakoni služe kako bi onemogućili osobu koja ima moć da utiče da poslovanje državnih preduzeća, recimo, namenske industrije, da prodaju robu po bagatelnim cenama nekom privatnom preduzeću.

Time što zakoni sputavaju uticaj te jedne osobe, na drugoj strani omogućavaju veći profit državnih preduzeća, koji umesto na računima vlasnika i saradnika privatne firme, završava u budžetu. Gde se onda koristi za puteve, bolnice, respiratore…

Ovaj izmišljen primer pokazuje da je društvena moć nešto slično dezinfekcionim sredstvima u vreme pandemije.

To je ograničena roba, i ako neko pokupuje (ili otme) sav asepsol, neće ga biti za druge. I onda se ljudi nađu u potčinjenoj poziciji u odnosu na onog kojem su magacini puni asepsola, zavise od njegove dobre volje ili zlovolje. Pa se ili prilagode, ili ribaju kvake rakijom.

A što se tiče dobrih namera, svi znamo šta je njima popločano.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.