Jedinstveno oko biračkog spiska

Sve relevantne političke aktere koji su protiv režima Aleksandra Vučića, kao i civilni sektor, pozvao je, dakle, Miroslav Aleksić, predsednik i poslanik NPS. Poziv dobiše i studenti, ali odlučiše da tu njima nije mesto. Kao da ne traže izbore i kao da neće na te izbore, kad god oni usledili, izaći sa listom koju su sastavili. No, deluje da je javnost na studentsko ograđivanje već navikla, za koje dobijaju, čini se, i podršku dela opozicione Srbije.

Nedolazak studenata poslužio je određenim političkim akterima kao opravdanje da ni oni ne dođu, na prvom mestu Demokratskoj stranci, dok je ProGlas s druge strane odlučio preko noći da ipak ne prisustvuje, zbog „umanjene reprezentativnosti skupa“.

Oni treći, žalili su se kako poziv zvanično nisu dobili, sem onog medijskog.

Utisak je da je reprezentativnost ovog skupa sekundarna stvar, jer sve i da su došli apsolutno svi predstavnici parlamentarne opozicije, od MI snaga naroda do Zeleno-levog fronta, sve da su tu bili i predstavnici Kreni-Promeni, pa i „Studenti u blokadi“, ono što je primarno je tema okruglog stola.

Birački spisak u Srbiji je jedna od glavnih tema na kojoj opozicija godinama insistira, u kontekstu izbornih nepravilnosti, dok vlast s druge strane govori da on nikada nije bio ažurniji i čistiji, pa čak i predlaže izmenu zakona za koju govori da je u skladu s osnovnim predlogom Crte i predlozima ODIHR-a.

Baš zbog tolikog insistiranja na pitanju biračkog spiska, čudi zašto se ovaj sastanak, za koji je rečeno da je tek prvi u nizu, ali nije rečeno kada će naredni uslediti, nije dogodio mnogo ranije, nego par dana pred deveto po redu javno slušanje predloga Uglješe Mrdiće.

Vlast, jasno je nakon ovog petka, predlog Crte u svom osnovnom obliku neće prihvatiti, a Mrdićev predlog ima nedostataka i nepreciznosti, pre svega u pogledu roka koji MUP-a ima da odgovori na zahtev Komisije za birački spisak koja je predviđena ovim predlogom.

Opozicija na to, u ovom trenutku, deluje da ne može da utiče. I naravno da je dobro što su opozicionari napokon seli da razgovaraju, jasno je da je u borbi protiv ovakve vlasti potreban širi konsenzus, ali nije dovoljno samo razgovarati. Važno je i ko i o čemu razgovara, a ako se ovakvi razgovori ne nastave i ne prošire, ostaće samo jedni u nizu okruglih stolova nakon kojih su slane prazne poruke o tome da je „dobro da se razgovara“.