Ko mu je kriv? Što se zaletao? Možda će te akcije za neke strpljive vredeti i 5.000 evra jednog dana, ali kome se u Srbiji toliko čeka. Treba nam televizor odmah, nema veze što bismo za par godina možda mogli da kupimo automobil, kada bismo pare za televizor pametnije upotrebili. To je i posledica neznanja. Čuli ljudi da će da dobiju 1.000 evra, a nije ih briga čije će akcije dobiti, da li će naftnim kompanijama u budućnosti astronomski rasti vrednost ili će se o udeo u EPS-u otimati brojni investitori i za akcije nuditi velike pare. Kriza je, pa ćemo se pomiriti s tim da smo sve izgubili.

Postalo je opasno to poigravanje sa krizom. To je neizbežan termin u svim obraćanjima koji imaju bilo kakve veze sa ekonomijom. Zbog krize nemamo dovoljno novca, zbog krize su nelikvidna preduzeća, zbog krize se otpuštaju radnici. Ali, svugde je istina negde na pola. Mi smo zajašili talas čekanja i samo se nadamo da što pre krene svetu kako bi krenulo i nama. Nešto se tu malo čeprka i osmišljavaju neki paketi pomoći privredi, čisto da se vidi da ministri nešto rade, ali jasno je da su privrednicima najviše pomogli oni sami. Nije kriza isterala ljude iz GIK „1.maj“ na prugu da blokiraju međunarodni železnički saobraćaj. Mnogo duže to preduzeće ne radi nego što radi. I račun firme nije u blokadi zbog krize. Niti je svih 70.000 firmi u blokadi iz istog razloga. Mnogo više njih tavori u tom statusu duži period. Ali statistika može da se upotrebi i u neke korisne svrhe. Zarad glasova, blokada pruge može da se toleriše i pravda krizom. Osim toga, ne prave se zbog krize paketi pomoći građevinskoj industriji koji odgovaraju samo pojedinim firama. Samo, kriza već prolazi, moraće da se smišljaju neke druge odstupne strategije. Ovako, kukumakanje nad sudbinom zbog uticaja krize više odaje utisak nemoći. Ali, koga je za to u državnom vrhu briga. Ministri već počinju sa izjavama da će njihova poslanička grupa u parlamentu već nešto inicirati. Kriza je prošla ili nemamo više tako dobrih ideja kao što su besplatne akcije?