U prvom redu je dobro poznat slučaj Marije Lukić, koja se u borbi protiv lokalnog seksualnog nasilnika suočava sa pretnjama i uvredama na društvenim mrežama, a pred nemošću institucija. Na obeležavanju Međunarodnog dana žena, gle simbolike, napadnuta je LGBT aktivistkinja Dragoslava Barzut, dok je prisutna policija ostala nepomična. Na dodeli BeFem nagrade za doprinos feminizmu, gle simbolike, fizički je napadnuta aktivistkinja Inicijative Ne da(vi)mo Beograd Ksenija Radovanović.

Sve ove žene povezuje izloženost mizoginom linču jer se otvoreno suprotstavljaju sistemu državne moći i netransparentnosti institucija, a koje vlast ne samo da ne osuđuje, već relativizuje.

Dok javnost uveliko insistira na smeni Milutina Jeličića Jutke, on i dalje vedri i oblači u Brusu i potvrđuje da on, osvedočeni seksualni nasilnik, uživa zaštitu vlasti. Napad na predsednika Brusa zapravo i jeste pretnja i samom Vučiću, jer ako padne Jutka, otvoriće se mogućnost da padnu i ostale Jutke od kojih su vladajuće strukture satkane.

Otud ćutanje i onog „ženskog“ dela vlasti koji je uhlebljen u telima za rodnu ravnopravnost i borbu protiv nasilja nad ženama. Naprednjačke borkinje za žensku stvar su ili potpuno nesenzitivne za rodna pitanja, što ne treba da čudi s obzirom na poznat stepen kompetencije državnika, ili su i same svesne da će biti eliminisane sa pozicija moći ukoliko javno osude nasilje u svojim redovima. U svakom slučaju, prinuđene su da se protiv mizoginije i nasilja bore u patrijarhalnom ključu, jer njihove privilegije leže u domenu patrijarhalnih svetonazora srpskog društva i Crkve. Zato je borba države protiv nasilja nad ženama jalova, jer ona mora da se odvija upravo kritičkim propitivanjem patrijarhata, koji je u osnovi rodno zasnovanog nasilja, pa i provociranjem tradicionalnih vrednosti. Baš kao što su aktivistkinje kačile ljubičaste kecelje na spomenike velikanima, a što je Zorana Mihajlović, koja beše zatajila pred nasiljem nad Marijom Lukić, promptno osudila braneći lik i delo upokojenog patrijarha.

Nisu se ženska prava nikad ni osvajala lepim ponašanjem i bontonom, nego aktivizmom, kritičkim promišljanjem, nepristajanjem i otporom kakav pružaju Marija, Dragoslava, Ksenija… No ni vlast se ne pokazuje mnogo ljupkijom, jer ukoliko otpor žena ogoli njeno licemerje, uvek će se naći pojedinci i grupe zadojeni mizoginijom i homofobijom da ih „suptilno“ ućutkaju. Zato vlast takve pojedince i štiti.

Povezani tekstovi