Milioni podobnima

List Danas, kao i druge medijske kuće koje iole kritično izveštavaju o aktuelnoj vlasti nisu dobile ništa. I to nije ništa novo, jer se ista praksa ponavlja nekoliko godina zaredom.

Kada je projektno sufinansiranje uvedeno, zamišljeno je da država i lokalne samouprave finansijski pomognu realizaciji projekata koji će doprinositi javnom interesu, a koji bi to zavredeli prema oceni profesionalaca, ljudi od integriteta i kredibiliteta u novinarskoj zajednici. U startu, širom Srbije, taj mehanizam se pretvorio u svoju suprotnost. U mašineriju koja novac poreskih obveznika u dogovoru razdeljuje „među sobom“, samo režimskim medijima, u partijskoj službi. U komisijama u kojima bi trebalo da budu predstavnici relevantnih novinarskih udruženja, sede imena nepoznata novinarskoj zajednici, neki „samostalni stručnjaci“, i ekipa koja već četvrtu godinu učestvuje u istim komisijama po opštinama Srbije, što je očito postalo unosan biznis. Ni Grad Beograd ni ostale lokalne samouprave, osim njihovih imena ne objavljuju nikakav drugi podatak, odnosno biografije na osnovu kojih bi moglo da se vidi koliko su pozvani da odlučuju o prilično velikoj sumi novca. Projeki se prihvataju ili odbijaju uz ili nedovoljna ili nebulozna obrazloženja. Tako se desi da „u javnom interesu“ komisija dodeli nekoliko miliona za modnu reviju, jer je „projekat ispunio sve zahteve“, ali odbije projekat „Istraživanje korupcije i sukoba interesa u organima Grada Beograda i gradskih opština“ (portal Pištaljka), jer, jelte, „nije u javnom interesu“.

O imenima koja su se pojavljivala u konkursnim komisijama lokalnih zajednica i po deset puta, kao i o njihovoj povezanosti sa aktuelnim režimom i kućama kojima je novac dodeljivan, Danas je već pisao. Posebna priča su razna medijska i produkcijska preduzeća, osnovana tek nekoliko dana pre raspisivanja konkursa, koja godinu za godinom odnose po pet ili šest miliona dinara sa gomile. U čije ime, verovatno nećemo saznati.

Međutim, količina novca koju vladajući režim daje podobnim medijima kako bi kontrolisao medijsku scenu a istovremeno vršio pritisak na ono malo nezavisnih medija koji su ostali dosledni sebi, daleko je veća. Mnogo je veća nesreća, kako su iznela novinarska udruženja, da država na druge načine, kroz javne nabavke, oglašavanje, sporazume o poslovno-tehničkoj saradnji, promociji, ulaže mnogo veći novac u sebi bliske medije. Kako je Savet za borbu protiv korupcije utvrdio istraživanjem krajem 2015, radi se o desetinama miliona evra, a na lokalu te sume su i do deset puta veće od novca koji se daje kroz sufinansiranje medijskih sadržaja.