Nedostižna granica

„Ispostavilo se da je reforma penzijskog sistema jedan od najvećih problema u Srbiji. To je, čini mi se, pomalo i političko pitanje, ali vlada mora, uprkos pritiscima, jasno da kaže kako namerava da reši taj problem kao i na koji način će pokriti nepokriveni deo deficita u budžetu za 2010. godinu“, poručio je srpskim pregovaračima Dominik Stros-Kan, direktor MMF-a.

Da je aktuelni penzijski sistem neefikasan i finansijski neodrživ u to ne bi trebalo sumnjati, ali činjenica je, takođe, da je reforma koja podrazumeva krupne rezove, a koju bi trebalo sprovesti „preko kolena“, iznuđen pa utoliko više i rizičan poduhvat. Zagovornici ideje o reformi tog sistema, među kojima je i guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić, upozoravaju da je od 2003. do 2008. godine u Fond PIO iz budžeta uplaćeno oko 565 milijardi dinara, što je više od ukupnih privatizacionih prihoda ostvarenih u tom periodu koji iznose oko 502 milijarde dinara. Zabrinjava i podatak da trenutno u Srbiji ima više od 1,5 miliona penzionera pri čemu 55 odsto njih koristi „blagodeti“ starosne penzije. U prilog nam ne ide ni činjenica da prosečna starost građana u Srbiji koji odlaze u penziju iznosi 57 godina dok se, recimo u Nemačkoj, ta granica kreće oko 62,5 godina.

Ali, problem je što reforma penzijskog sistema ima i drugo lice koje se ne može iskazati samo govorom brojki. Tranzicija koja u Srbiji, čini se kao ni u jednoj drugoj zmelji, nije bila tako surov proces, uzela je, i još uvek uzima, veliki danak. Veliki ceh platili su upravo budući penzioneri, pa nije čudno što nije mali broj onih, skeptičnih koji sumnjaju da će granica od 65 godina života za odlazak u tako priželjkivanu mirovinu za većinu njih biti nedostižna. Ostaje samo da srpski pregovarači ubede racionalne analitičare MMF-a da se ne mogu porediti „babe i žabe“ i da penzioneri Srbije sa prosečnom penzijom od oko 200 evra, po standardu (da li samo po standardu), daleko zaostaju za svojim kolegama u Evropi.