Nepobedivi

Dočekali smo nešto što, na početku ove tri decenije obnovljenog višestranačja u zemljama bivše Jugoslavije, nismo ni slutili da ćemo doživeti. A to je da će se održavati izbori, da će na njima pobeđivati nepobedivi, i da će im, kako priliči demokratskoj kulturi, stizati čestitke. Ali, ne od glavnog protivnika, odnosno prvog sledećeg plasiranog na izborima, nego iz velikog sveta, i od komšija iz regiona.

Tako Saša Janković nije čestitao predsedničku pobedu Aleksandru Vučiću u aprilu 2017. ali su to učinili Merkelova, Putin, Si Đinping, Tramp (otprilike tim redom sudeći po objavama iz kabineta)… Opet, 2018. na beogradskim izborima Vučiću, pardon, Vučićevoj listi, nije čestitao Dragan Đilas, ali jesu stigli pozdravi iz svetskih centara moći. Slično i sada Milu Đukanoviću u Crnoj Gori nije pobedu u nedelju na predsedničkim izborima čestitao kandidat prosrpske opozicije Mladen Bojanić. Ali jesu zapadni mediji pohvalili Đukanovića kao „čoveka koji je odbio Rusiju“, a i čestitke će stizati ovih dana u velikom broju.

Bojanić je osvojio oko 33 odsto, dakle duplo više nego što su Janković i Đilas, u svojim izbornim trkama, što se u najuticajnijim krugovima u Beogradu tumači i time što je medijska scena u Crnoj Gori mnogo slobodnija od one u Srbiji. Doduše, tu bi moglo da se primeti i da je opozicija u Crnoj Gori jača od opozicije u Srbiji, što može i da znači da je sposobnija da se izbori za medijski prostor.

I sad pitanje je, da li je nečestitanje pravi način da se nastavi opoziciona borba odnosno pregura izborna noć? Da li je to dobra poruka da opoziciona borba nije uzaludna, jer je protivnik na vlasti uzurpirao poluge moći? Ili, kao u Đukanovićevom slučaju prisvojivši i vreme na vlasti, postajući rekorder po vlastodržačkom stažu? Nažalost, jeste. To je jedina poruka koju protiv „nepobedive vlasti“ ima opozicija u uređenjima kakvo je Đukanović uspostavio u Crnoj Gori i kakvo Vučić zaokružuje u Srbiji. Ono što ne valja sa tom porukom jeste to što pojačava društvene napetosti noseći i pitanje – a šta bi bilo da razlika nije dvadesetak, nego dva odsto. I to tera „nepobedive“ da budu još „nepobediviji“ i sigurni samo pod okriljem najviše političke funkcije.