Od derbija samo dim

„Večiti derbi“ odavno nije nikakav praznik, a i fudbala skoro da tu uopšte nema. Već par decenija pomenuta „institucija“ srpskog fudbala služi kao poligon za ispoljavanje najnižih strasti, za divljanje i pravljenje haosa opasnog po život za sve prisutne, i na terenu, i na tribinama. Na tribinama na kojima većinu čine oni kojima rezultat dole na terenu nije najvažniji, ili uopšte nije važan. Osim kao povod da se nekom razbije glava, da se ruši sve pred sobom. I onda u mnogim medijima osvanu napisi o „navijačkim“ neredima, sukobu „navijača“ i policije, o tome kako su „navijači“ bili u prvom planu. Šta to osobe koje za trajanja jedne utakmice naprave dva-tri krivična dela čini navijačima, osim fakta da se sve dešava na nečemu što bi trebalo da bude sportsko borilište? Isti ti ljudi nasilni su i opasni i na ulici, i u školi, i svugde gde se pojave, oni mogu privatno biti i filatelisti, i ljubitelji leptira, ali u trenutku kad načine ozbiljno krivično delo, možete ih zvati samo huliganima, i to po imenu i prezimenu.

Retko se, međutim u zemlji Srbiji dešava da takve prestupnike stigne zaslužena kazna, od policije i tužilaštava do sudova ti se postupci razvodnjavaju i razvlače, mnogi od tih „navijača“ imaju pravnu zaštitu od najskupljih advokatskih kancelarija, a veoma često se u prve redove poturaju maloletnici zbog zakonski ograničene odgovornosti. Iza logističke podrške „tvrdog jezgra navijača“ stoje i klubovi, ili zbog straha da se bes može okrenuti protiv njih, ili zbog demagoških floskula da je klubu neophodan „dvanaesti igrač“. Javna je tajna da klubovi finansiraju „navijanje“ tako što ustupaju prodaju rekvizita „navijačkim“ grupama, plaćaju ih kao obezbeđenje, ili izvršioce raznih „usluga“. I obavezno im se posle svake utakmice zahvaljuju na podršci, čak i kad je ta „podrška“ značila i lom, i vatru, i krv na tribinama.

Srbija ima potpuno adekvatne zakone za iskorenjivanje tog zla koje se na sport nakalemilo, a sa njim nema nikakve veze. Problem je, kao i u mnogim drugim stvarima, njihova selektivna primena, i neprestano dnevnopolitičko podilaženje „masi“ koje se plaše zbog njenog uličnog potencijala. Državni vrh, pa i sam premijer, obećavali su bezbroj puta da će se država žestoko obračunati sa nasilnicima na sportskim borilištima, i taj posao nije nikakva nemoguća misija. Ono što fali je definitivno „politička volja“, ovde tako neophodna i za slanje kriminalaca u zatvor, i za krpljenje rupa po seoskim putevima.

U toj koegzistenciji u haosu države, klubova i huligana, žrtva je sport i svi oni koji ga baš tako i shvataju. Ko je, uostalom, dan posle uopšte pričao o fudbalu koliko god ga je malo na „derbiju“ bilo?