Rekavši da je tekst realističan, ali čudeći se otkud pominjanje sporazuma Srpske napredne stranke sa Putinovom Jedinstvenom Rusijom, Vučić nastavlja kontinuitet u svojoj glavnoj političkoj poruci. A ona je oksimoron – nema odustajanja od evropskog puta i nema odustajanja od bliskih veza sa Rusijom. Zasada ova poruka politički dobro „radi“ – u fokusu političke javnosti u Srbiji mnogo je više odnos prema Moskvi nego Kosovo. Ovo drugo za Balkan i dalje ima mnogo jači krizni potencijal nego poglavlje 31 i neusklađivanje Beograda sa briselskom politikom sankcija prema Rusiji. Međutim, to se jasno vidi tek na momente, tek kada izbije u prvi plan problem u pregovorima sa Prištinom, kao u slučaju vlasništva nad Trepčom.

Sa druge strane, opozicija i civilni sektor će u izveštaju čitati drugačije poruke koje se ukratko sažimaju u oceni „nije zabeležen napredak“. NJihov fokus biće u oceni EK da u Srbiji nema napretka u odnosu na prošlu godinu u stvaranju uslova za punu slobodu medija, kao i zabrinutost zbog nastavljanja pretnji novinarima, a bez sudskog razrešenja. Međutim, ako se opoziciona javnost nadala izričitim „packama“ iz Brisela zbog slučaja Savamala, to u izveštaju nije izričito pomenuto, mada je jasno naznačeno da je vladavina prava ključan izazov za Srbiju.

Koplja će se dalje lomiti na javnoj sceni, da li je u svim najznačajnijim poglavljima postignut napredak kako to vidi vlast, posebno zadovoljna zbog pohvala vezanih za ekonomiju, region i migrantsku krizu, ili za odsustvo napretka u pitanjima unutrašnje demokratije, kako to vidi opoziciona javnost.

Ipak, možda je najjači politički signal poslao komesar Johanes Han, koji je, istog dana kada je izveštaj objavljen, za RSE izjavio da je zabrinut zbog predstojećih predsedničkih izbora u Srbiji. „Prema onome što sam već čuo o tome ko će na njima učestvovati, postoji rizik od jačanja nacionalista, a populistička retorika sigurno ne pomaže“ u nastojanju da Beograd uskladi spoljnu politiku sa Briselom, kada je reč o Rusiji, izjavio je Han. Evropski zvaničnik, u slobodnom tumačenju, dakle nije toliko zabrinut koliko se evropski kriterijumi ispunjavanju u Srbiji, koliko time da bi promenom političke konstelacije, sa proruskim predsednikom, Beograd promenio proevropski spoljnopolitički kurs. I to je oksimoron – kako govoriti o napretku, usklađivanju, reformama, ako postoji realna mogućnost da politički proces krene u pravcu odustajanja od svega toga.