Nikada Srbija nije bila bliže Evropi nego što je to danas. Na tu uzbudljivu kotu izvela nas je prekjučerašnja odluka evropskih ministara da se uklone prepreke našem kretanju prema kandidatskom statusu. Ako smo daleko od kraja procesa, daleko smo sada i od početka. Najvažnije je u ovome istorijskom trenutku možda upravo to: da sa ove pozicije teško da ima nazad.
Odluka iz Luksemburga rekla je dosta i o nama i o Evropljanima. Mi smo – zahvaljujući pre svega Tadićevom spoljnopolitičkom zaokretu – ispoljili dosad nepoznati smisao za saradnju i kompromise, i Evropljani su znali to da honorišu: to što su tražili. Politička trgovina – ako ćemo koristiti banalnu formulu za političku konstruktivnost – legitimna kao i svaka druga, prošla je bez ucena, laži i prevara. Pokazalo se, dakle, da je uzajamni interes uvek najproduktivniji interes. Taj nauk, jedan od stubova Unije, sa obe je strane položen sa odličnim.
Ministar Jeremić, koji se tražeći prostor za akciju iznenada obreo na evropskom terenu, vrlo tačno je primetio da se lopta sada nalazi u našem dvorištu. Ako hoćemo da ne budemo ponovo zaustavljeni, onda ćemo morati da se rešimo Mladića. Ali to nije naš jedini izazov. Vlada je u deficitu sa evropskom agendom, parlament je odavno nagrižen entropijom, ekonomija je iznurena i slaba. Ima li „unutrašnja“ Srbija snage da stiže i prati „spoljnu“ Srbiju? To je pitanje koje se danas postavlja u ozbiljnoj formi, i na koje će u narednih godinu dana neprestano morati da se odgovara. Biće na njega, možda, teže odgovoriti nego na dve i po hiljade evropskih pitanja koja će nam uskoro na sto izručiti ambasador Dežer.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
