Plaćanje nedostupnosti

Posledica nije bilo čak ni kod onih koji nisu platili izrečenu kaznu. Poverenik već godinama ukazuje da ne postoji efikasan mehanizam naplate, a njegov predlog da se povreda zakona o dostupnosti informacijama tretira kao prekršaj, ministarstvo u čijem je resoru javna uprava uporno ignoriše. I ne samo ministarstvo. Poreska uprava se pre nekoliko godina izjasnila da nije nadležna za naplatu tog javnog prihoda, kao i Prvi osnovni sud u Beogradu, dok ostali sudovi prihvataju da izvrše prinudnu naplatu.

Ipak, većina kažnjenih organa, ministarstava ili javnih preduzeća, dobrovoljno je u budžet uplatila izrečenu kaznu. Reč je uglavnom o onima koji su i inače na „državnim jaslama“ ili su dobili pravo da raspolažu državnim resursom i da te usluge naplaćuju. Najbrojniji među kažnjenima su javna preduzeća. Ona prikrivaju ugovore i tendere, broj zaposlenih, zarade… i uredno plaćaju kazne, jer će i inače taj trošak prevaliti ili na građane kroz cenu usluga, ili na državu koja im pokriva gubitak. Kada je reč o ministarstvima koja skrivaju podatke o svom radu, situacija je potpuno jasna. Ona se finansiraju iz budžeta, pa kada uplate po kazni, opet u budžet, ne zna se tačno da li su oštetili ili neplanirano punili državnu kasu. U svakom slučaju, nema štete… ako ne računamo to što je građanin koji je tražio neku informaciju, ostao za nju uskraćen. I što će za to još, preko poreza ili cene usluga ako je reč o javnom preduzeću, dodatno da plati.

Ostaje samo da se utvrdi da li je to ruganje institutu dostupnosti informacija, koji je civilizacijska tekovina u procesu razvoja demokratije, posledica nonšalantnosti i bahatosti vlasti, ili postoji stvarna potreba da se neki podaci i poslovi sakriju od javnosti. Svako ko je ikada pokušao da dođe do nekog podatka, a to nije uspeo, ima svoju teoriju i uglavnom mu je jasno o čemu se radi.