Politička batina ima dva kraja i uvek dolazi po svoje

Nedavno razrešeni direktor sedam godina je uspešno vodio ovu školu, da nije tako teško da bi mogao da ujedini nekoliko hiljada roditelja, učenika i zaposlenih. U politiku se, kaže, nije mešao, i to ga je očigledno koštalo funkcije.

Na drugoj strani grada manja škola, ali slična situacija. OŠ „Ivo Andrić“ slovi za jednu od najuspešnijih prestoničkih osmoletki. Takođe složan kolektiv i isto tako posvećena direktorka koja je morala biti smenjena.

Na desetine direktora razrešeno je sa funkcija u poslednjih nekoliko nedelja, a većini je zajedničko to da nisu pristali da sprovode osvetničku politiku vlasti i kažnjavaju kolege zbog učešća u obustavi rada ili štrajku tokom prethodne školske godine. Cenu su platili lično, uz deo zaposlenih koji su bili angažovani na određeno vreme, a ipak spremni da podignu glas protiv užasa u kome živimo.

U Srbiji gotovo da nema škole u kojoj ne tinja ili bukti požar. Nemili događaji na Novosadskom univerzitetu svedoče da ništa bolje nije ni u visokom školstvu. Mudra vlast bi promišljenim odlukama pokušala na sve načine da umanji krizu u obrazovanju, aktuelna je rešila da ide đonom.

Za to je angažovala „izvođača radova“ koji za sebe tvrdi da nije ministar osvete, a sve što je od dolaska na čelo Ministarstva prosvete uradio pokazuje suprotno – da su i on i oni koji ga savetuju generatori krize iz koje se izlaz ne vidi. I koja preti da ponovo eskalira, kao da sve što se mesecima unazad dešavalo u prosveti nije bilo dovoljno.

Vlast koja počiva i opstaje na pretnjama, ucenama i sili ne ume drugačije, a ako je uspela da pokrene toliko inertan sistem kakav je prosvetni, teško da ima čemu dobrom da se nada.

Istini za volju, nisu ni demokratskiji ministri bili blagonakloni prema resoru koji su vodili, ali je aktuelnom pošlo za rukom da ujedini roditelje i nastavnike u borbi protiv stranačkih direktora koji su okupirali škole.

Ni ranije se do direktorske fotelje nije moglo bez podrške politike, ali je aktuelna vlast to usavršila do krajnjih granica. Zato danas pojedini direktori ne prezaju ni od kolektiva koji ih ne želi, ni od đačkih roditelja koji više ne žele da stoje po strani.

Naravno da scene koje smo videli u mirijevskoj osmoletki i još nekim školama nisu pohvalne. Kočnice su toliko popustile da roditelji sada daju sebi za pravo da se pitaju i o stvarima za koje nisu nadležni, ali je to posledica nedostatka sistema i atmosfere opšteg nepoverenja zbog čega se granice stalno prelaze. Ukoliko vlast nastavi da probleme rešava pretnjama i kažnjavanjem to samo može da joj se obije o glavu.

Da citiramo lidera stranke iz koje je poslednjih petnaestak godina regrutovan najveći broj ministara prosvete, takođe zaslužnih za stanje u kome se nalazi srpsko obrazovanje: politička batina ima dva kraja. I dolazi uvek po svoje.