Da ima dokaze, koje samo što nije podneo tužilaštvu pa će opozicioni kukolj biti razdvojen od političkog naprednjačkog žita. Da je to deo dozvoljene političke borbe u kojoj sve možeš reći političkom protivniku bez ikakvih posledica po tebe i njega. Da se plaši najavljenog opozicionog saveza zbog, koliko se može zaključiti, desničarskih stavova i protivljenja rešavanju kosovskog problema. Ili da predsednik, koji u Srbiji predstavlja vrh političke vlasti i moći, može da priča i ponavlja sve što mu na um padne, kršeći pravne i etičke norme, jer mu se tako može.

Iskustvo pokazuje da bi poslednji odgovor mogao da bude pravi. Jer iskusan poznavalac pravnih normi, poput predsednika države, koji se hvali desetkama na Pravnom fakultetu, zna da sa neoborivim dokazima lopovluka uvek može i treba da se obrati nadležnim organima i tako „svim nevernim Tomama“ pokaže da ono što govori ima težinu. Međutim, predsednik ne veruje u sudije i tužioce koje su „upravo ti lopovi i secikese postavili“, iako ministri pravde iz vladajuće stranke unazad godinama hvale pravosudni sistem Srbije.

Politička borba u Srbiji odavno je izgubila sva moralna ograničenja i za to nema nevinih ni u sadašnjoj opoziciji ni u vlasti. Vređanje, klevetanje čak i fizički obračun s političkim konkurentom se prašta i opravdava. Matrica napada na protivnike davno je napravljena, a sada je usavršena. Režimski mediji ili počnu ili samo nastavljaju i dodaju gas negativnoj kampanji prema opoziciji, onima koji misle svojom glavom, ali i neposlušnima iz svojih redova. Predsednik države to zna i naveliko koristi, iako bi ponašanje evropskog političara, čiji su prijatelji nemačka kancelarka i francuski predsednik, podrazumevalo sasvim suprotan stav. Ipak, srpskom predsedniku prijatelji su i ruski i turski predsednik. Te ne treba izgubiti iz vida i da ovo malo nesnađene opozicije jako ide na živce vlasti. Pogotovo ako je namera opozicije da okrnji idealnu sliku u kojoj predsednik „nosi sve“, na isti način na koji je SNS 2012. na protivljenju briselskim razgovorima osvojila vlast.

Pozicija neograničene i nekontrolisane moći, čini se, omogućava predsedniku da komotno govori sve što misli i za šta ima ili nema dokaze. NJegova reč kao da je jača od bilo kakve odluke suda. U ustavnim demokratijama to tako ne biva.