Senka diktature lebdi nad Srbijom

Ako je marketinški cilj režima da svoj delu javnosti pokaže, ili tačnije rečeno, slaže, da službe rade na suzbijanju obojene revolucije, taj je makreting poguban.

Dolazi od režima, čiji predsednik recimo na proslavi stogodišnjice pobede u Velikom ratu 2018. godine u Parizu, nije našao za shodno da napusti svečanost, jer su francuski saveznici u prvi red stavili Hašima Tačija, a njega na sporedno mesto.

Dolazi od režima čiji predsednik sedam godina kasnije na sva usta grdi Aljbina Kurtija, a onda se i sa njim i sa Vjosom Osmani viđa bez problema na evropskim skupovima.

Režima, čiji vrh je snishodljiv u svakom centru moći, ali je zato jak, ne prema nekom službeniku ambasade ili bilo kome ko bi mogao da ima neku dodatnu zaštitu, već prema nekim upsolenicima u nevladinim organizacijama, ne slučajno opet iz Hrvatske.

Neki strani profesor, a ima i takvih, koji predaje na srpskom univerzitetu, ne može mirno da spava, dok svi stranci koji imaju tajne finansijske aranžmane sa srpskim vlastodršcima, mogu da očekuju svaku moguću privilegiju – od srpskog pasoša do zaštite srpskih službi.

Crna senka lebdi nad Srbijom, iako smo još 1835. godine doneli Ustav po kome je u našoj zemlji svaki rob slobodan čovek, sve iako je prepisan francuski iz tog vremena.

Nije reč samo o tome da li evroparlamentarac iz Hrvatske Tonino Picula u svom izveštaju „snažno osuđuje nezakonita hapšenja i proterivanja građana EU“.

Niti je reč o (pustom) očekivanju da Evropska komisija reaguje, možda i oštrom merom uvođenja sankcija nekom od srpskih ministara u toj novoj vladi koja će se izglasati do „Velikog petka“.

Već je reč o potiranju našeg osnovnog političkog identiteta – mi Srbi smo hteli da budemo slobodni ljudi kroz celu našu poznatu istoriju, da imamo državu slobodnih ljudi, a ne selektivni teror polukolonijalne uprave.

Nismo odustali od slobode ni sada, uprkos senci koja nas pokriva. Pogledajmo naše studente, oni nisu odustali da budu slobodni ljudi i spremni su da se založe za to.

Pokušavaju da učine ono što je dostupno i ono što je moguće, makar da voze bicikle do Strazbura, makar da idu peške od grada do grada.

Ne odustajući od slobode, ne odustajući od sebe, ne treba to Evropa da nam govori, moramo da odagnamo tu senku diktature, moramo jasno da stanemo u odbranu svakog običnog čoveka koji se proteruje jer se režimu tako može. Mora doći dan kada neće da može, moraće senka da ode.